Misterije Amazona

Spisak uvaženih muzičkih genija koji su posetili Srbiju od večeras će biti bogatiji za još jedno veliko ime – ikone brazilske muzike Egberta Žismontija. Čekali smo ga dugo, bar otkad se u našim prodavnicama ploča pre tri decenije pojavila serija bisera produkcijeECM, u licencnom izdanju PGP RTB, među kojima i Žismontijev album „Solo“, remek-delo, kao i upečatljivo učešće na ploči brazilskog perkusioniste Nane Vaskonselosa (gudačima Radio Štutgarta dirigovao je Mladen Guteša). I jedno i drugo predstavljalo je novi pogled na muziku daleke zemlje: umesto vesele sambe i plesne bosa nove, osluškivali smo pesmu brazilskog sela, zamišljali kišne šume, prepuštali se misterijama Amazona.

Petnaestak godina pre nego što će termin world musicući u dnevnu upotrebu, Egberto Žismonti, kompozitor i multiinstrumentalista (klavir, gitare, flauta, violončelo, udaraljke, vokal), predstavljao je ovu muziku na svojim izdanjima za brazilski EMI i nemački ECM. Klasično obrazovan u Brazilu, odustao je od nastavka školovanja u Beču da bi se u Parizu sreo sa Žanom Barakeom i Nađom Bulanže. To je bio bliski spoj sa duhovima Mesijana, Veberna, Forea i Stravinskog, ali i prilika da čuje savet kome će poverovati: da bogatstvo sopstvene tradicije ne sakrije, već maksimalno afirmiše u svom stvaranju. Susret sa Manfredom Ajherom omogućio mu je da ideje izloži daleko izvan Brazila, ostvarujući plodnu saradnju sa velikim reformatorima džeza – Čarli Hejden, Jan Garbarek, Ralf Tauner i Kolin Volkot sa ushićenjem su prihvatili nove muzičke izazove.

Pedesetak objavljenih albuma, desetine dela za film, televiziju, pozorište i balet, niz produkcija (već tri decenije vodi i sopstvenu kuću Carmo) osvetljavaju Žismontijevu figuru kao jednog od najproduktivnijih autora današnjice, čiju je zvezdu nemoguće dominantno smestiti u ma koje od brojnih sazvežđa u kojima se nalazio. Verovatno bi najpribližnije bilo opisati njegovu umetničku misiju kao stvaraoca koji je poželeo da svet ozvuči tajnim zvucima Brazila i da velike svetske ideje sretne sa onim uz šta je odrastao. Novi album „Saudações” prilazi sasvim blizu tim ambicioznim ciljevima. Na koncertu u okviru Gitar art festivala u Beogradu (Kolarčeva zadužbina, subota 12. februar) i dan kasnije u Novom Sadu (Sinagoga) Žismonti će nastupiti sa sinom Alesandreom, predstavljajući program sa poslednjeg albuma. Ovaj, kao i niz skorašnjih koncerata ikona brazilske muzike (Markos Valje, Itamara Koraks i Azymuth na Beogradskom džez festivalu, braća Asad, Žaime Zenamon, Silvija Okunje, Badi Asad i Fabio Zanon na Gitar art festivalu), održava se uz pokroviteljstvo ambasade Brazila u Beogradu.

Pozdravi: Pusti putevi i duet gitara: Dvostruki album „Saudações” („Pozdravi“) označava Žismontijev veliki povratak diskografskim aktivnostima, kao prvo novo ostvarenje u produkciji ECM(distribucija u Srbiji: One Hi-Fi) posle (čak) četrnaestogodišnje pauze i albuma „Meeting Point”. Još predstavljajući taj album autor je apostrofirao „Brazil kao primer mešanja rasa (Brazilaca, Indijanaca, Evropljana i Afrikanaca)“, opisujući uzbuđenje u pisanju orkestarskih dela, kao priliku da uvezuje evropsku klasičnu i brazilsku muzičku tradiciju (saradnja sa Litvanskim simfonijskim orkestrom dodatno je potencirala susret dalekih kultura).

Tu ideju Žismonti nastavlja i potpuno zaokružuje prvim CD-om novog ostvarenja, „Sertões Veredas – tributoàmiscigenação” („Pusti putevi– posveta mešanju rasa“), što je svita od sedam stavova u izvođenju kubanskog ženskog gudačkog orkestra Camerata Romeu, pod vođstvom Zenaide Romeu. To je delo savremene klasične muzike koje Lilijan Dijas, autorka propratnog teksta na albumu, opisuje kao „muzičko putovanje Brazilom, otkrivajući na difuzan način različita lica ljudi, kulture i istorije ove zemlje“. Taj tekst pomaže da razumemo osnovne inspiracije svakog stava: 1) severoistočna tradicija Brazila meša se sa Vivaldijem, Mocartom i Pendereckim; 2) melanholija klasicizma u opisu života robova; 3) sećanje autora na davne susrete sa Indijancima; 4) Vilja Lobos kao ikona brazilskog modernizma; 5) omaž brazilskim filmovima; 6) posveta glumcima i igračima u cirkusu; 7) Stravinski kao inspiracija za stav posvećen svojoj i drugoj deci. Naravno, brojni podžanrovi brazilske muzike ušuškani su u klasičnu matricu – bez objašnjenja bi ih prepoznao samo izuzetno obučen slušalac, obiman tekst u tom smislu predstavlja i svojevrsnu lekciju o Brazilu. Žismonti, za razliku od projekta „Meeting Point” na kom je svirao klavir, ovog puta je samo u ulozi kompozitora.

Ljubiteljima džeza, odnosno neklasičarskoj publici namenjen je drugi CD „Duetos de Violões” („Duet gitara“), na kom se Egberto kao gitarista pojavljuje u duetu sa talentovanim sinom Alesandreom. Sadrži deset kompozicija (sedam u duetu, dve svira Alesandre sam, jednu Egberto), među kojima većinu čine starenumere u (novom) ruhu („Lundú”, „Dois Violões”, „ZigZag”, „Dança dos Escravos”, „Saudações” i „Palhaço”). Pretpostavljam da je za ovakav izbor Egberto bio motivisan prisustvom sina – predajući mu, simbolično, svoj opus na dalju ekspertizu. Dve gitare zaista osvežavajuće zvuče posle teških boja gudačkog orkestra. Kako nije napisano sa kog kanala se čuje otac, a sa kog sin, slušalac dobija sliku savršenog spoja dvojice instrumentalista – žice jednog prepliću se sa žicama drugog, kao da jedan počinje, a drugi nastavlja rečenicu. Slično prvom albumu, ovde se spaja evropska klasična gitara sa brazilskim folklorom, manir sviranja je klasičarski, improvizacije praktično nema (osim u izrazu, i slobodnijem brojanju), ali čujemo harmonije i ritmove dalekog sveta – spoj je jednako uspešan kao u slučaju orkestarskog CD-a. Kuriozitet albuma upravo je u sagledavanju iste teme spajanja sa dve strane muzičkog spektra: raskošno (šesnaest gudača) ili svedeno (dve gitare), čvrsto ili oslobođeno, teško ili lepršavo – mogu da budu kompatibilne suprotnosti iste emocije, u traženju pravog zvučnog odgovora na identična pitanja.