Rubovi rata

Poštovani gospodine,

Znam da je izazov biti sam u Rovinju kada nije sezona. Zavidim vam. Još više vam zavidim na dnevniku, na odlomcima kako ističete. Zaronio sam u vaš rukopis i hvala vam što ste mi ga poslali sa punim poverenjem.

Ne volim odlomke. Nešto me tera celog života da uobličim celinu, zanat sam učio kod Vaska Pope, pravili smo zajedno tuđe knjige. Reći ćete: Đavo i njegov šegrt. U pravu ste. To mi je od Vaska preostalo. I pored vašeg upozorenja da sam dobio grubo odabrane odlomke dnevnika, pročitao sam sa uživanjem rukopis i doživeo ga kao celinu. Neka je samo 1995. godina. Dok je rat trajao sve su godine, bar iz mog ugla, bile iste. Kao predsednik Vukove zadužbine sa nelagodom sam dobijao poruke Srba iz Amerike i Nemačke u kojima su isticali da brinu za nas. Sa suprugom sam krajem jula 1991. poslednjim avionom iz Pule (vozovi i autobusi više nisu radili) napustio Hrvatsku.

U avionu su bili Mirko Kovač, Mirjana Stefanović, mi i niko više. Uvek sam se pitao šta su činili oni koji su ostali, kako su morali da paze kako se ponašaju, šta se sve zbivalo u zagraničju, u kojoj je meri virtuelnost života zagušila puni život, dekonstruisala kulturne i druge vrednosti, šta su bile slamke svakodnevice da bi se stvorila iluzija sigurnog trajanja. Pratio sam promene u ponašanjima apatrida i drugih, koji su, težeći na početku da se prikažu „tamo” kao „izgnanici iz Beograda”, sa distance pisali o Srbiji i Srbima i, kako su godine prolazile, sve se više udaljavali od suštine, gubili kontakt sa zbiljom i onim što se u Srbiji odista događalo i još se događa, pa, potom, počeli da menjaju svoja stanovišta. Nepoštedni Arsenije, i za Mirka Kovača svedoči kako je menjao stavove o jeziku, na primer, i kako je po prirodi spreman da se preokreće.

Minuće pisanja o ratu sa politikantskim nabojem, kao što su minula i ona o Golom otoku. To su prozni ciklusi kojima prođe rok. Upitni su i filmovi s tezom, pa delom čak i film Turneja talentovanog reditelja Gorana Markovića. U romanima sve tri strane gotovo na isti epski način folkloristički uobličavaju likove dobrovoljaca, opise mučenja, „klozetarskih” protivničkih junaka, kako velite u dnevniku. Malo je tu proze i prave literature, malo je tu filmova trajnije vrednosti. Sve je u funkciji zapenjenog nacionalizma ili ideološke matrice „Evropa nema alternativu”. Nije prvi ni poslednji put da nešto tako protutnji kroz naše (južnoslovenske) umetnosti. Nešto i ostane, da. Ali od deset romana o poslednjem ratu devet je već mrtvo. To je osveta čitalaca, da čitalaštvo brže sazreva od literature.

Ono što je ostalo „nepokriveno”, jer sudionici nisu imali petlje da i o sebi progovore otvoreno i kritički, jer su u svim svojim tekstovima tražili i za sebe alibi, težili da na gospodski način udenu (zabašure) svoje preoblikovanje prikladnije današnjoj kulturnoj stvarnosti, jer ako su iole umetnici, moraju im biti sve teskobnije regionalne sredine kako jenjavaju ratne euforije. To su prvi shvatili pevači. Pisci to rade lukavije.

Pitanje glasi šta tu može Arsenije? Takav kakav jeste, spontan, otvoren, bespoštedan, čovek hepeninga (stalno nešto mora da se događa, što je i generator ovoga dnevnika), koji je tokom rata potajno mrzeo kopno bez obzira čije je. Može da otvori veliku temu (vaš rukopis sam i čitao kao da ima u naslovu tu veliku temu): Rubovi rata.

To će biti đavolski interesantna knjiga, govorim iskreno. Tako kako je pisana: dnevnik, esejistički eskursi, pisma, dijalozi tipa ljudi govore. Rub rata koji je ovim dnevnikom obuhvaćen posebno je zanimljiv: Rovinj, Trst, Venecija, Beč, Budimpešta, Kelebija, Beograd u kojem se autor nalazi i ponaša kao Mali princ (ne mislim na projekat). Ambijent, perfektan: vozovi koji se povlače, kasne, gotovo tumaraju evropskim prostorom koji okružuje ratno žarište, carinici koji glume državu, maskirne uniforme kako bi sve bilo još ozbiljnije, Romi (svi su tih godina na njih ličili, svi su pomalo bili lutalice i izbeglice).

Likovi su posebno zanimljivi, pisci apatridi, koji jesu ili će tek nešto biti, prijatelji koji autora bezrezervno podržavaju i pomažu, mali svet koji se krije iza inicijala ili odrednica (strina, tetka). Oni komuniciraju telefonom, porukama, uporno povezuju nejakim končićima krug ljudi bez pune orijentacije, bez čvršćih naziranja šta će se u budućnosti zbiti i šta će biti sa njima.

Zato je srećna godina 1995. I kraj rata je i rat još traje. Vaša majka je brilijantan lik. Ne samo zato što se smanjuje, što i tako stara, makar na prekide, ostaje sa sinom, već zbog svojih šetnji (bežanja od stvarnosti) u šumu, u parkove i na livade oko rovinjskih hotela po kojima bere cveće, zbog načina kako se brine o saksijama. Ona beži i autora povlači za sobom u poslove koji odvraćaju od razmišljanja: sirenje, pravljenje sirćeta, kuvanje nečega što se volelo u srećnim danima. Ti likovi se okupljaju, spremni su da i zlurado ponešto o drugima zaključuju, stalno su u vezi da se nešto svrši, da se dobije neka stipendija, obezbedi ponešto za pristojan život u, ipak, tuđini. Njihova okupljanja u poređenju sa onima iz srećnih rovinjskih dana zbivaju se u tamnoj senci, ponekad čak i pod pritiskom bezrazložne zabrinutosti. Sve to ima cenu i dnevnik vaš potresno svedoči o njihovom oklevanju, pristajanjima i nepristajanjima, o njihovim kreativnim tumaranjima.

I ja sam čitao, od 1996. kada sam se u Rovinj vratio, Feral. Zajednički prijatelj Rastko Švalba mi ga je ostavljao preko godine i čitao sam ga kao knjigu, odjednom, sve kolumne, na primer, Bore Ćosića. I zbilo se kao kada bi se odjednom odgledala TV serija koja je premijerno trajala godinu dana. Tad se zapaze ponavljanja, šmire, muke s preoblačenjem jezika, spoticanja o ranije izrečene sudove.

Sve ovo pišem vam da vas uverim koliko me je ovaj dnevnik potresao, koliko me je „držao”. Najveći utisak uspeli ste da ostvarite sukobljavajući sivilo evropske periferije rata (sivilo ako se gleda očima švercera u tesnim kupeima vozova kojima oni idu i vraćaju se, makar da do Kelebije donesu i onaj drugi pasoš „zaboravljen” u Beču; sivilo koje izbija iz dirljivih prepoznavanja svojih na buvljacima, praznim stanicama, u restoranima), sa sunčanim Rovinjem koji gotovo stalno podseća na vremena koja je rat zauvek pomutio. Tu se opisi vaše kuće nalaze u funkciji sidra: terasa nagnuta nad morem, odblesak elegantnog plovila „Rovinjke” koji prosine u vašoj sobi, loza vinova koja buja i pričešćuje vas svojim sokom. Mislio sam da ste u prozi majstor s mora, a eto vas i kao majstora s kopna. U dnevniku Rubovi rata ne smeta što se, možda i greškom, neke stranice sa opisima osunčanog Rovinja ponavljaju na kraju. Možda ih treba samo skratiti, sa tri tačke. Tek da se naglase kao pripev, jer imaju i melodijsku ulogu. Dnevnik završavate efektno: „Veče sveže, nebo oprano vetrom i kišom. Sutra se nadamo lepom danu.”

Želim vam lep dan u Rovinju kada vam ovo moje otpisivanje stigne. Napisali ste dobru knjigu. Imaće puno čitalaca. Čestitam vam.

Umesto pozdrava: Juče sam zahvalio Rastku Švalbi što nas je približio.

Vaš M. M.