Vožnja trabantom u muzeju

Direktor muzeja DDR-a u Berlinu Robert Rikel juče je održao predavanje u Muzeju „25. maj” o svom nesvakidašnjem muzeju koji je posvećen u istoriji Istočne Nemačke. Postavka posvećena socijalističkoj zemlji koja više ne postoji posetioca „primorava” da sam doživi istoriju tako što ima mogućnost da se provoza čuvenim „trabantom” ili da proveri kako je bilo zatočenicima u ćeliji zatvora zloglasne istočnonemačke tajne policije Štazi.

Robert Rikel je studirao marketing i kaže da je u kasnim dvadesetim godinama života. Za „Politiku” govori o nastanku muzeja, koji je od 2004. godine, kada je formiran, stigao do zavidnog broja od 440.000 posetilaca godišnje.

Šta vaš muzej čini specifičnim?

To je muzej posvećen Nemačkoj Demokratskoj Republici. Mi smo privatan muzej i finansiramo se isključivo od ulaznica. Postavka je interaktivna, a glavni slogan nam je „Neposredno iskustvo istorije”.

Vi ste ga pokrenuli?

Ideja je potekla od čoveka iz Frankfurta koji je bio turista u Berlinu. On je bio ubeđen da postoji muzej posvećen Istočnoj Nemačkoj u Berlinu i hteo je da ga poseti. Ispostavilo se da takav muzej ne postoji. On je dao ideju, ja sam je sproveo u delo.

Šta je specifično za vaš muzej?

On je posvećen svakodnevnom životu u Istočnoj Nemačkoj, i to ne samo o zločinima Štazija, te izložbe su već postojale, ili samo o Berlinskom zidu. Pre svega o životu u zemlji. To nije obična postavka gde možete samo da gledate, morate da budete aktivni. Morate da otvarate stvari da biste došli do eksponata i informacije. To je ključ našeg uspeha.

Navedite neke primere.

Vožnja „trabantom” kroz betonsku halu. Postoje komode i fioke koje treba otvoriti i pogledati šta ima unutra. Tu ih čeka neka stvar ili video-snimak i tako dalje. Imamo sto koji pokreće multimedijalnu prezentaciju putem dodira. Možete da podignete telefonsku slušalicu i čujete snimljeni glas koji vam govori priču o životu u Istočnoj Nemačkoj.

Kako reaguju posetioci?

Preko 95 odsto posetilaca kaže da je to odlično iskustvo i da tako treba da izgledaju muzeji u 21. veku. Da je naš muzej najzanimljiviji na svetu, to citiram iz naše knjige utisaka.

Imali ste još posla u Beogradu, osim predavanja u muzeju?

Vaš Muzej „25. maj” želi da pokrene izložbu o istoriji Jugoslavije, jer takva postavka ne postoji. Možda će to biti ostvarivo sledeće godine, i smatram da je to važno. Mi smo počeli da radimo 15 godina posle pada Berlinskog zida i ujedinjenja Nemačke. Čini mi se da je pravo vreme da se i ovde u Srbiji, pa i na Balkanu, pokrene istraživanje o Jugoslaviji, i da se to kroz izložbu pokaže ljudima.

Pomenuli ste tajnu policiju, Štazi. Kako je ona obrađena u okviru izložbe?

Ljudi razumeju da je to važan deo istorije zemlje, i ne postoji izložba ili knjiga, šta god, koja može da je izbriše. U Štaziju je radilo 300.000 operativaca, u zemlji od 16 miliona stanovnika. Veoma visok broj špijuna. U stvari broj je 173.000 špijuna, plus ostali, zvanično zaposleni u Štaziju. To moramo da pokažemo. Uporedite sa nacističkom Nemačkom. Članova Gestapoa je bilo mnogo manje.

Šta pokazujete kad je Štazi u pitanju?

Pokazujemo zatvor, sobu za ispitivanje, u kojoj možete da čujete snimak isleđivanja optuženika. Upotrebili smo zanimljivu tehniku, posetilac se laktovima nasloni na sto, i preko tehnike čuje zvuk. Veoma savremena tehnologija.

Imate li neki savet za stručnjake u muzejima u Srbiji?

Mislim da je najvažnije da budu hrabri da pokažu stvari zbog kojih mogu da budu i kritikovani. Nije lako napraviti izložbu o Jugoslaviji, jer su oni koji su u njoj živeli, i dalje živi. I svako ima različito mišljenje o toj zemlji. Morate biti hrabri. I treba prihvatiti činjenicu da muzeji nisu knjige i ne možete da ispričate sve. Treba da provocirate posetioce, da ih uzbudite. Tako da počnu da razmišljaju o temi i možda kasnije kupe knjigu ili odu na Internet i istražuju dalje.

Tehnologija je bitna u muzeju 21. veka?

I ona je važna, ali pre svega su bitne ideje, koncept kako ćete nešto prikazati. Ne samo kroz tekst, muzej nije knjiga. Važno je iskustvo, vizuelno. Ako poredimo sa drugim medijima, televizijom ili knjigom, novinama, to su pasivna iskustva. Gledalac gleda, čitalac sluša. U muzeju, vi ste unutar medija. Možete da reagujete i učestvujete, da definišete izložbu na svoj način.

Stanko Stamenković