Veliki guraju male u stečaj

U Uniji poslodavaca Srbije ne propuštaju priliku da ukažu da im javna preduzeća na razne načine zagorčavaju život. Sve do guranja u stečaj. Ne poštuju ugovore, obavljene poslove i isporučenu robu ne plaćaju redovno, tako da seju nelikvidnost i blokiraju račune. Preduzetnici često vode maratonske sudske sporove kako bi došli do svojih para.

„Ako ne podmitiš, ne možeš dobiti posao, ali ni zarađeni novac, pa moraš da se tužiš.”

– Odavno se zna da se korupcija u javnim nabavkama najviše vezuje za javna preduzeća, našta otvoreno ukazuju i iz Evropske unije – kaže Dragoljub Rajić, predstavnik Unije poslodavaca. – Zna se daje 570 republičkih i lokalnih javnih preduzeća u 2009. godini naručilo 29,7 procenata ukupnog obima poslova u privredi, a 32,4 odsto u 2010. Na svakom drugom tenderu ili konkursu traži se procenat koji dobavljač, u robi ili novcu, mora da plati osobama u komisiji, direktoru ili nekom drugom rukovodećem kadru. Kao uslov da se dobije posao zahteva se da se deo „naduvanog” iznosa javne nabavke prebaci na privatni, a često i na stranački račun. Dešava se da se vrednost posla od, na primer, 100 miliona dinara, „naduva” do čak 150 miliona dinara. Preplaćeno se deli.

Na nepravilnosti u javnim nabavkama često je ukazivao i Nebojša Atanacković, predsednik Unije poslodavaca.

Nameštanje poslova na tenderima i konkursima su gotovo uobičajena pojava.

–Uslovi tendera se nameste tako da samo određena preduzeća mogu da konkurišu – tvrdi Rajić. –Traži se visoka bankarska garancija, određena količina robe na lageru, specifični tehnički kapaciteti i oprema. Ponuđačima, s kojima se unapred postigne dogovor, pre raspisivanja tendera se dostave svi tehnički uslovi i zahtevi. Tako se oni unapred pripreme da daju odgovarajuću ponudu koja će biti prihvaćena.

Nestručno vođenje javnih preduzeća i nagomilavanje gubitaka ovih monopolista dovelo je do toga da je 45 odsto tržišne vrednosti ovih preduzeća pojedeno u proteklih 10 godina.

Ako se ovako bude nastavilo s vođenjem ovih preduzeća, za nekoliko godina njihovi dugovi će premašiti njihovu tržišnu vrednost, tako da niko neće hteti da ih kupi, a gubici će biti pokrivani iz budžeta, ukazuju u Uniji poslodavaca. Pokrivaće ih privatne kompanije u privredi i građani koji pune budžet.

– U poslednje dve godine do nas stižu informacijeda se radna mesta u javnim preduzećima prodaju na „crnom tržištu rada” – otkriva Rajić. – Nezaposlenima se nudi da plate od dve do pet i više hiljada evra da dobiju zaposlenje u javnim preduzećima. Ne postavlja se pitanje njihove stručnosti, ali im se i ne garantuje koliko dugo će ostati. Inače je poznato da javna preduzeća služe za uhlebljavanje partijskih kadrova i za omogućavanje rođacima i prijateljima osoba na funkcijama u strankama da dobiju sigurna i dobro plaćena radna mesta.

U Uniji su izveli jednuzanimljivu računicu. U 570 republičkih i lokalnih javnih preduzeća ima ukupno 8.242 direktora, pomoćnika i zamenika direktora i lica na raznim rukovodećim funkcijama. Pretpostavlja se da su njihove plate u proseku veće od 70.000 dinara. Pripadnici ,,top menadžmenta”mesečno odnesu kući i 200.000 dinara, iako je reč o preduzećima koja iz godine u godinu knjiže ogromne gubitke.

Plate ovih kadrova u bruto iznosu premašuju 11,42 milijarde dinara, što je protivvrednost oko 110,37 miliona evra. Tome treba dodati amortizaciju službenih automobila, goriva, toplih obroka, regresa, bonusa, troškova reprezentacije i dodatnih beneficija. Nije teško izračunati da bi se Srbiji više isplatilo da za toliki novac dovede 570 vrhunskih menadžera iz Evropske unije i da im da mesečne neto plate od 10.000. evra. Samo pod jednim uslovom – da efikasnim upravljanjem ova preduzeća izvuku iz gubitaka. Istovremeno bi se uštedelo više od polovine novca koji godišnje odnese korupcija u javnim nabavkama. Podaci govore da taj trošak godišnje doseže, proseku, do 910 miliona evra. Samo ta ušteda bila bi dovoljna da se ova preduzeća oslobode gubitaka koji su često posledica korupcije.

–Da bi se stalo na put kriminalu i korupciji u javnim nabavkama, treba ispitati imovinu svih direktora i drugih rukovodilaca u republičkim i javnim preduzećima u poslednjih 10 godina – kaže Rajić. – Ali i imovinu njihove najuže porodice, bankarske račune u zemlji i inostranstvu, koliko imaju firmi na svoja imena i rad tih firmi. Ovo takođe važi i za sve privatne kompanije čiji su direktori najčešće pobeđivali na tenderima, a posebno na onim tenderima gde se ekspertizom utvrdi da su cene ponuđene robe i usluga bile daleko veće od tržišnih.

Tako  bi se otkrile bar neke nedozvoljene radnje i bar mali deo narodnih para koji se prelio u privatne džepove.

Al. M.