Srbi i demokratija

Tridesetih godina devetnaestog veka jedna deputacija seljaka došla je kod kneza Srbije sa nesvakidašnjim zahtevom. Molili su vladara da pomogne i „pošalje im kišu”.

Kada je posle trajnog uvođenja parlamentarizma, četiri decenije kasnije, jedan drugi knez u skladu sa ustavnim ovlašćenjima raspustio Narodnu skupštinu, pojedini stariji poslanici su plakali pitajući se kako će svojim biračima objasniti „sramotu” što ih knez pre vremena vraća kućama.

Srbija je pre stotinu godina bila mnogo manja i daleko siromašnija nego što je danas. Njeno stanovništvo bilo je slabije obrazovano. Ipak, srpska monarhija bila je dinamična država koja je postojano modernizovana, često i protivno interesima velikih i silnih država koje su upravljale ondašnjim svetom. U vreme toliko osporavanog „zlatnog doba” demokratije u Srbiji (1903–1914) i pored svih teškoća i iskušenja postojao je, posebno u poređenju sa susednim državama, za to vreme uzoran parlamentarizam.

Da li je savremena Srbija demokratska država? Slovom Ustava i zakona ona je parlamentarna još od 1990. godine. Iako parlamentarna Srbija sve do kraja dvadesetog veka nije bila i demokratska država: izbori su falsifikovani, politički protivnici progonjeni, mediji su bili zatvoreni... Posle 2000. godine dogodio se važan napredak. Međutim, da li država u kojoj je: vladi skoro pa nemoguće da padne u parlamentu, gde nezavisni poslanici postoje samo kada vladajuća većina to odluči, gde zaista nema poslaničke interpelacije, u kojoj ministri nisu obavezni da odgovore na sva poslanička pitanja, gde vlast uglavnom ne dozvoljava raspravu o uredno podnesenim građanskim inicijativama (posebno ako ih uzgred ne podržava i neka strana ustanova), konačno u kojoj jedan ministar veruje da skupština samo potvrđuje vladine predloge, a državni sekretar preporučuje sudovima obustavu presuđivanja u određenim sporovima – može biti smatrana demokratskom? U zemlji kojom caruju monopoli, koji omogućavaju bogatstva bez odgovornosti i obaveza. Oligarhičnih bogataša koji upravljaju karijerama stranačkih vođa starijih od stranačkih ustanova i njihovih stranaka koje upravljaju narodnim poslanicima. Uz elitu čija se većina može kupiti za nezarađen stan, a poznata manjina za nezasluženu počast. Konačno, pored naroda čijih 75 odsto pripadnika veruje da država treba da im obezbedi dobro plaćeni posao, jeftino letovanje, besplatno školovanje, dobru penziju i uspešno lečenje, a da za uzvrat ne očekuje sitnicu kakva je porez.

Ima li u takvoj državi uopšte nade za demokratiju?

Verujem da svaki veliki preporod počiva na pojedincima. Samovlasni srpski kneževi i kraljevi i njima slični ministri su i pored svih svojih mana duboko verovali u ideale svog vremena: slobodu, ujedinjenje, prosvetu, narodnu budućnost, napredak... Oni su ponekad i nepismeni slali darovitu decu tih svojih seljaka na najviše škole u gradove koje sami često nisu u životu posetili. Oni su sažaljevali taj neprosvećeni svet kome su pripadali i kome su iz tih, ali i mnogih drugih, razloga želeli dobro. Ako možemo nekako i da objasnimo sve stare i nove mane i nedostatke našeg naroda, kako razumeti nedostojnost važnog dela naše političke, naučne i kulturne elite? U Srbiji postoji navodno proevropska partija koja grdi srpski nacionalizam, a podržava nacionalizme susednih naroda. Za regionalizaciju se zalaže stranka koja je tokom deset godina dodatno centralizovala našu državu. Naravno da je onda eliti kriv narod, a posledice značajnije od uzroka. Zato o regionalizaciji govorimo pre svega kao o stvaranju državnog kapaciteta za još 600-700 poslanika-odbornika i važnoj mogućnosti da regioni (koji inače „ne ugrožavaju državnost Srbije”) učestvuju i u rešavanju pitanja službenog jezika! To uostalom koristi i delu po sopstvenom uverenju nedovoljno plaćene birokratske i umetničke elite. Odatle uverenje da se javni servis može decentralizovati samo uz pomoć Subotice i Novog Pazara. Zadivljujuće su tvrdnje da je onaj ko je za „decentralizaciju” smesta i za „demokratizaciju”, i obrnuto. Zato od države i te kako pomognuti umetnici spremno pišu da su sirotinjska romska naselja, u stvari, „logori”, a svoj život u Srbiji porede sa silovanjem!

Važan deo navedenog plaća upravo „zaostala i zla” Srbija. Srbija koju bi umesto da je prosvete najradije prodali nekakvoj kolektivnoj zabavi tipa „Farme” ili „Dvora”. Mnogi veliki reformatori, umetnici i prosvetitelji su u prošlosti stali nasuprot većine i položili život za svoja uverenja. Sve njih povezivala je nepokolebljiva odanost pravdi, istini i narodu. Kakvi su to reformatori i demokrate koji se mogu prepoznati po mržnji, preziru i, u boljem slučaju, po pohlepi ?

Napredni klub