Kakav temelj za dobru državu

U ovoj polemici najviše je sporno što se polemičari-istoričari predstavljaju kao jedini istoričari nasuprot novinarima, „posvećeni” nasuprot „zlonamernim”, „neobaveštenim”, „kvazi”, „politikantima” i tome slično. Postoje i drugi istoričari koji istraživanjima dokazuju kako nacionalističke indoktrinacije štetno utiču na naučnu interpretaciju. Treba, na primer, pročitati izveštaj o istraživanju Beogradskog centra za ljudska prava i rezultate objavljene u publikaciji „Novosti iz prošlosti – Znanje, neznanje, upotreba i zloupotreba istorije”.

Za ovaj odgovor, prepolovljen zbog nedostatka prostora, odabrao sam sledeće:  R.J. Popović izričito piše da je Karađorđe probudio slobodarski duh srpskog naroda i da je zahvaljujući Karađorđu i našim precima kojima je rukovodio postavljen temelj države u kojoj danas živimo. Pre svega, slobodarski duh je postojao i pre Karađorđa, a moje mišljenje je da je Karađorđe upravo ugušio slobodarski duh srpskog naroda u začetku, tako što je privatizovao svu vlast, i vojnu i civilnu, što je sprečio skup na kojem je trebalo da bude pročitano „Slovo o slobodi” Bože Grujovića, i tako postavio pogrešne temelje, pa se njegov ustanički pokušaj, politički koncept, neslavno i završio 1813. godine. Onako kako je to Boža Grujović upozorio: ...tako i vilajet bez zakona mora da propadne, da opet u robstvo dođe, i da se sa svim rastrgne i pogine. Ovde, dakle, više nije reč o istorijskim činjenicama koje su nesporne nego o tome šta se podrazumeva pod pojmovima kojima se barata –„slobodarski duh”, „država”, „demokratija”. O definicijama ovih pojmova neki istoričari moraju da konsultuju kolege iz drugih društvenih nauka (sociologe, filozofe). Dakle, slobodarski duh nije samo jurišanje na bajonete, nego, kako o uslovima za slobodu reče Boža Grujović,Gdi je dobra konstitucija, to jest gdi je dobro ustanovlenije zakona, i gdi je dobro uređena vlast pod zakonom, tu je sloboda. Tu je voljnost, a gdi jedan ili više po svojoj volji zapovedaju, zakon ne slušaju, no ono što hoće čine; tu je umro vilajet, tu nema slobode, nema sigurnosti, nema dobra, već je onde pustailuk i ajdukluk, samo pod drugim imenom. Država počiva na zakonima a ne na volji gospodara, na policiji i vojsci, „ajdukluku i pustailuku”. Demokratija nije u uličnim bunama i demagoškim obećanjima nego u institucijama sistema koje rade po slovu zakona a ne po volji i naredbi političara (i raznih gospodara). Zbog toga mislim da je važno pisanje o podvizima Karađorđeve hajdučke družine (volovi na ražnju i gibanica),a kad R.J. Popović to etiketira komunističkim ideološkim manirom, onda se odnosi na protu Mateju Nenadovića koji u Memoarima svedoči „O ajdučkim četama”!

Dakle, temelji države onakvi kakve je postavio „šumadijski gorostas“ Karađorđe, na ličnoj apsolutnoj vlasti, a koji se dopadaju Popoviću i Ljušiću nisu dobri temelji, na takvim temeljima Srbija posrće do dan danas.

Razumljiva je Ljušićeva potreba da brani svoje partijske šefove, ali kao što nije razumeo ironiju aforizma „Kad je demokratija u pitanju tu nema diskusije”, tako nije razumeo ni da se radi o današnjim Tomama Vučićima (u množini) koji se ne prezivaju samo Ilić, koga sam od današnjih jedino naveo zato što sam ga video kako je šutnuo novinara, i o mnogim drugim koji vlast, demokratiju, slobodu, državu, doživljavaju kao ličnu stvar. Konkretno, znamo kako je jedan Aleksandar sprovodio Zakon o informisanju, a ja znam i novinare koji su kažnjeni da plate odštetu za duševnu bol političarima, iako je pravosnažno presuđeno da nije bilo krivičnog dela klevete, to jest da su pisali istinu. Da ne govorim o onima koji su izgubili živote.

Grb Srbije po Sretenjskom ustavu je najvažniji predmet spora. Nije ovde tema rasprave maslinova i hrastova grana, čak ni simbolika žira kao „srpske plodnosti” (!). Grb Kneževine Srbije koji je R. Ljušić objavio u svojoj knjizi (strana 279, veličine 90 mm) i koji je objavljen u Kulturnom dodatku uz njegov tekst, ne odgovara opisu iz Glave druge teksta Sretenjskog ustava. Nema kod Davidovića krune ni plašta (porfira) jer, formalno, nema suvereniteta. To je grb sa zastave iz 1839. godine. Istina, na toj strani Ljušić objavljuje crno-belu fotografiju zastave po Sretenjskom ustavu, na kojoj se nalazi i pravi grb (prečnika 15 mm). Bilo bi korektno da je ova dva grba sa odgovarajućim legendama objavio jedan pored drugog. Opravdanje da grb i zastavu nije objavio u knjizi o Davidoviću u izdanju „Politike” i Tanjuga zato što se ne radi o porodičnom grbu ne može se uvažiti jer ta knjiga nije porodična monografija, ona se zove „Orijentalni novinar, evropski političar”. Ako je na četiri mesta mogao da objavi razne naslovne strane „Novina Serbskih i Srbskih”, mogao je i njegovo značajno delo – Ustav i Grb na zastavi. Ali, nije. Možda zbog toga što je ova knjižica štampana u tiražu od 10.000 primeraka. Nema zastave i grba ni u udžbeniku istorije za 3. razred gimnazije. Nije to informacija za široke narodne mase. Objavljuje se, i to na opisani način, samo u knjizi za stručnu javnost, čiji se tiraž od 1.000 primeraka nije do danas rasprodao. 

 I o Boži Grujoviću Ljušić je zaista pisao. Na primer, u udžbeniku za treći razred gimnazije čak tri (3) rečenice, plus antrfile sa jednim kratkim citatom. I to tako odabranim, izvučenim iz konteksta, da se može i dvojako tumačiti, kao potrebu za povinovanjem jednom istom zakonu (Zakon može biti i u topuzu).

A o bitkama na Drlupi, Čokešini, Ivankovcu, Mišaru, Deligradu, Beogradu, Čegru, Varvarinu, Loznici, Tičarskom polju, raspreda Ljušić u detalje čak na deset (10) strana. I nije bilo moje pitanje upućeno Ljušiću, da li je on pisao o Grujoviću, nego je pitanje (koje je prvi postavio Nebojša Popov u „Republici” 2007. godine) glasilo zbog čega je integralni tekst „Slova o slobodi” posle objavljivanja u prvom izdanju Memoara prote Mateje 1867. godine bilo izostavljeno u svim ostalim izdanjima do danas (a bilo ih je 17).

Na kraju, želim da kažem da je urednica Kulturnog dodatka Vesna Roganović bez potrebe, ni kriva ni dužna, i sama postala predmet lične ozlojeđenosti polemičara, pa i nekih čitalaca koji traže njenu odgovornost (!) – što takođe govori o demokratskom nivou društva. Zbog toga, predlažem, ovu raspravu bi trebalo preseliti u akademske okvire, u kojima bi došli do reči i drugi istoričari, a mi novinari bismo sa zadovoljstvom mogli da radimo svoj posao i o tim diskusijama – naučnim svađama, izveštavamo javnost.