Strahovanje od islamizacije

Decenijama su zatvarali oči. Važna je bila samo stabilnost, a ne demokratski principi. Ne talasaj, bila je poruka upućena sa Zapada severnoj Africi i Bliskom istoku. I zaista, uprkos autoritarnim režimima arapski narodi nisu se previše bunili.

Međutim, kad su se Magreb i Bliski istok ustalasali, pri čemu uzrok toga nije neki novi izraelsko-arapski rat ili iranska nuklearna pretnja, u SAD i Evropskoj uniji se rodilo novo strahovanje – da li će želja naroda Egipta, Tunisa, Alžira, Jemena, Jordana, Bahreina za demokratizacijom zapravo voditi ka islamizaciji ovih država. Štaviše, da li će u ovim državama, doskorašnjim vernim prijateljima SAD u borbi protiv Al Kaide i terorizma, doći do nekih novim islamskih revolucija poput one u Iranu 1979. godine.

Bivši šef izraelske vojne obaveštajne službe general Aharon Zevi Farkaš rekao je da veruje da je „demokratizacija u našem regionu (Bliski istok) zapravo islamizacija”.

Ovaj stav najbolje oslikava kako na region gleda ne samo Izrael već i SAD i Evropa. Decenijama Zapad je podržavao autoritarne režime na Bliskom istoku i u Magrebu smatrajući da će tako sprečiti razvoj političkog islama u ovim zemljama i pre svega rast islamskog fundamentalizma. To je činjeno i po cenu siromaštva, nasilja i represije nad narodima u regionu.

Međutim, upravo je to bila pogrešna strategija jer ovakvi dupli standardi zapadnih demokratija su rađali nevericu arapskih naroda u demokratiju i gurali ih u ruke fundamentalista.

Prema rečima Ihsana Dagija, profesora međunarodnih odnosa na Bliskoistočnom univerzitetu u Ankari, krajnje je vreme da se shvati da pritisak kroz autoritarne režime nije način da se rešava problem islamskog radikalizma.

(/slika2)„Demokratizacija nije proces koji neminovno odgovara radikalnim islamistima. Proces ne dovodi neminovno radikalne islamiste na vlast”, smatra profesor Dagi i dodaje da je „fundamentalna greška izjednačavati demokratizaciju i islamizaciju na Bliskom istoku”.

Prema njegovom mišljenju, narodi Tunisa, Egipta, Jemena i drugih država na Bliskom istoku su u stanju da izaberu svoje predstavnike koji će im biti odgovorni za ono što rade ili ne rade dok su na vlasti.

Zapad je proteklih decenija u ovom regionu vodio igru dvostrukih aršina, ne samo po pitanju podrške autoritarnim režimima, već i po pitanju političkog islama. Naime, sekularna Sirija je i danas za SAD jedan od „neprijateljskih država” u regionu, dok je vahabistička Saudijska Arabija predstavlja „lojalnog američkog prijatelja” uprkos svoj radikalnoj verziji političkog islamizma.

Amerikanci su već jednom napravili grešku u regionu kada su 1953. godine organizovali puč i svrgli demokratski izabranog premijera Irana Mohameda Mosadeka i na vlast vratili šaha Mohameda Rezu Pahlavija. Puč je organizovan jer je Mosadek odlučio da nacionalizuje Anglo-iransku naftnu kompaniju i polja koja je ona eksploatisala. Međutim, 26 godina kasnije bunt Iranaca protiv šaha doveo do stvaranje izrazito antiameričke islamske republike.

Strah od „iranskog scenarija” u Magrebu i na Bliskom istoku danas mnoge brine namećući tezu da postoje samo dva puta: represivni sekularni režim ili totalitarni islamistički režim. Međutim, nepravedno se svaka vrsta političkog islama odmah ocenjuje kao „radikalna” i „fundamentalistička”.

Premda brojni mali islamistički pokreti širom arapskog sveta imaju lidere koji sanjaju da postanu neki lokalni Osama bin Laden, nije mali broj i islamističkih lidera koji žele da postanu lokalni Tajip Erdogan.

Partija pravde i razvoja aktuelnog turskog premijera zasad predstavlja najdemokratskiju verziju „pripitomljenog” političkog islama. Možda demokratičnost Erdoganove vlasti nije još dostigla nivo evropskih merila za demokratiju, ali zasad bi mogao da predstavlja najbolji recept za arapske narode koji su, s jedne strane, željni ekonomskog prosperiteta i većih sloboda, a s druge strane imaju potrebu da „žive islam”.

Muslimanska braća u Egiptu, na primer, sve više pokušavaju da pokažu da više nisu radikalna organizacija i ističu „nezamenjivost demokratije” kao i da se oni razlikuju od vahabita ili islamskih fundamentalista.

Premda Muslimansko bratstvo šalje otvorenu versku poruku o neophodnosti islamizacije u pogledu običaja, odeće i kulture, većina članova bratstva je promenila svoj spoljašnji izgled tako da se sada oblače u zapadnjačka odela, potpuno su obrijani ili imaju kratko izbrijanu bradu. Mnogi od njih su završili fakultete, govore po nekoliko stranih jezika i predstavljaju se kao demokrate.

Prema rečima profesora Dagija, Partija pravde i razvoja sa svojim „konzervativnim” društvenim i kulturnim imidžom ali „liberalnim” političkim i ekonomskim programom predstavlja interesantan primer na koji bi se moglo ugledati.

On ocenjuje da je to takozvani treću put za narode Bliskog istoka u odnosu na dva moguća koji svi pominju: sekularna diktatura i totalitarni islamistički režim. U Vašingtonu se razmatra i indonežansko iskustvo tranzicije iz vojne diktatura u demokratiju.

Postrevolucionarni Iran definitivno nije jedino rešenje za ustalasane države Magreba i Bliskog istoka. Međutim, narodima ovog regiona je neophodna mnogo iskrenija podrška Amerike i Evrope.

Nenad Radičević