Nove sile, novi koncert

"Nikad od formiranja sistema zapadnog saveza 1949, oblik i priroda međunarodnog poretka nisu bili u tako neodređenom stanju. Kraj hladnog rata je pomerio tektonske ploče, ali reperkusije tih događaja još nisu konačne…"

Ovo je pomalo iznenađujuća dijagnoza iz dokumenta nastalog nigde drugde nego - u Nacionalnom obaveštajnom savetu (NIC), centru za strateška promišljanja američke vlade. Iznenađujuća, jer bi se pre očekivalo da dokumenat koji se stavlja na uvid javnosti možda potvrdi ono što je preovlađujući utisak: da je pad Berlinskog zida doneo unipolarni poredak, sa SAD kao jedinom preostalom super silom.

Pa ipak, NIC u svom najnovijem izveštaju koji sažima kako bi svet mogao da se razvija do 2020. (www.dni.gov/nic/NIC_2020_project.html <http://www.dni.gov/nic/NIC_2020_project.html>) konstatuje da stvari ni izdaleka nisu tako jednostavne. Na sceni su novi globalni igrači, koji će, na sličan način na koji je uspon Nemačke obeležio 19. vek, a uspon Amerike prvu polovinu 20-og, transformisati geopolitički pejzaž u ovom veku. Reč je o dvema azijskim zemljama, Kini i Indiji, koje se, postojanim ekonomskim rastom, ogromnom populacijom i rastućim vojnim kapacitetima, nameću kao sile za uvažavanje. Njihova pojava bi mogla da bude katalizator suštinskih globalnih prestrojavanja, koja bi donela potencijalni kraj nekih institucija i prakse ustoličenih posle Drugog svetskog rata.

Na tragu ovih zaključaka iz središta američkog obaveštajnog establišmenta je i analiza u najnovijem broju uticajnog časopisa "Forin afers" (www.foreignaffairs.org <http://www.foreignaffairs.org> ), koji, pod okriljem Saveta za međunarodne odnose, šest puta godišnje donosi eseje respektabilnih autora o glavnim međunarodnim trendovima. Reč je o članku "Novi novi svetski poredak", Danijela Dreznera, profesora sa najstarije američke katedri za međunarodne odnose, Flečerove škole za pravo i diplomatiju.

Po Drezneru, uspon Kine i Indije kao globalnih sila najveći je izazov institucijama kojima SAD dominiraju još od kraja 1940-tih (UN, Svetska banka, MMF, GATT i NATO), a koje, kao multilateralni režimi, za račun Vašingtona već skoro šest decenija propovedaju jevanđelje demokratije, slobodnog tržišta, trgovinske liberalizacije i nuklearnog status kvoa, donoseći relativni mir i prosperitet, kao i ogromne koristi samoj Americi.

Profesor Drezner postavlja tezu da je Vašington shvatio da Pekingu i Delhiju treba dati nove uloge u ovim forumima, koji će uvažiti njihovu novu moć, i dokazuje da Bušova administracija već vuče praktične poteze u tom smeru. Poteze koji su u senci kontroverznih poteza američkog unilateralizma u Iraku i drugde, ali koji nagoveštavaju neku vrstu novog "koncerta velikih sila", izdaleka sličnog onom koji je Evropi 19. veka doneo najduži period mira za koji zna.

Taj "koncert", fizičku ravnotežu snaga i zajednički sistem vrednosti Britanije, Austrije i Rusije, institucionalizovan na Bečkom kongresu 1814, briljantno je opisao Henri Kisindžer u svojoj antologijskoj "Diplomatiji" (1994), s uverenjem da je to bio jedan od dva najstabilnija međunarodna sistema (drugi je bio hladnoratovski kojim su od 1945. dominirale SAD).

Kisindžer je predvideo i da će međunarodni sistem u 21. veku imati najmanje šest velikih sila: SAD, Evropu, Kinu, Japan, Rusiju i Indiju, postajući po prvi put istinski "globalni".

Danijel Drezner, 13 godina posle Kisindžera, ne osporava nijedno proročanstvo veterana američke spoljne politike, ali u isto vreme ukazuje da, zasad diskretno, nastojanje Vašingtona da rekonfiguriše svetski poredak nije baš jednostavan poduhvat. Svaka promena u postojećem poretku je, naime, "igra nultog zbira": da bi nove sile ojačale u međunarodnim institucijama, neke stare moraju da oslabe. Glavni kandidati za gubitnike su evropske članice ključnih međunarodnih foruma: iako i dalje veoma značajne, njihov ekonomski i demografski rast ne može se porediti ni sa azijskim kandidatima ni sa Amerikom. Ali one i dalje imaju privilegovan položaj stečen u prvim posleratnim godinama, koji uključuje i pravo veta…

SAD su već angažovane u "strateškom dijalogu" sa Kinom; prošle godine su legalizovale indijski nuklearni program, začete su i neke međunarodne strukture u kojima ove dve zemlje imaju ulogu srazmernu njihovoj snazi. Ali iskušenja tek predstoje, zaključuje profesor Drezner. Evropljani ostaju vitalni saveznici, a angažovanje novih prvih violina u već uvežbani orkestar velikih sila zahtevaće delikatnu diplomatiju i nedvosmislenu političku volju. Novi koncert je, međutim, najavljen.