Autogolovi

Za manje od sedam dana sportska i politička Srbija primila je dva autogola. Prvi je bio u subotu, u Čačku. Tamo je na utakmici Borac – Voždovac grupa navijača domaćeg tima, uz nacističku ikonografiju, poručila Zimbabveancu Majku Tamvanjeri da ode, jer ga "niko ne voli". Prekjuče, na Banjici, u toku susreta Rad – Novi Pazar, pristalice domaćina su savetovale gostima da se sele iz Srbije.
U prvom slučaju je navijačima zasmetala boja kože Borčevog prvotimca, a u drugom su se ustremili na veroispovest nekih igrača gostujućeg tima. Policija je oba puta uradila ono što joj propisi nalažu – pohapsila je usijane glave (u Beogradu čak 152).

Ali, šta dalje? Javnost je slične ispade uvek oštro osuđivala, ali bez mnogo vajde. Sada se kolektivno iščuđavamo otkud "rasizam na Moravi", kome je u Srbiji, kojoj je Hitler naneo neviđeno zlo, do pozdravljanja nacističkim pozdravom, da li je moguće da još ima onih koji ne shvataju u kakve nesreće vodi raspirivanje šovinizma, zar sport ne može da se odbrani od trovača?

Samo po sebi se nameće pitanje šta će svet da misli o nama, a, takođe, i odgovor da našim neprijateljima nudimo materijala da nas još ocrne. Ali, i bez toga bismo morali da se zabrinemo i nađemo lek od ovih boljki.

Zaraženi su uglavnom mladi ljudi, od kojih mnogi još nisu ni punoletni. Odu iza rešetaka nakratko, a ako bi tamo ostali duže, još više bi izučili loše "zanate". Do kliconoša se retko stigne.

Društvo jednom rukom preti, a drugom nudi loše primere kao uzore. Uz jedno zlo obično idu i ostala. S ovim, koje je s Morave i Banjice pljunulo Srbiji u lice, rame uz rame su narkomanija, alkoholizam, siledžijstvo...

Mnogo je do sada bilo osuda na rečima, mnogo je stručnjaka iz raznih oblasti opisivalo te ružne pojave, ali se, na žalost, na tome uglavnom ostajalo. Nema nikakvih planova za zajednički rad na spasavanju omladine, a time i naše zemlje i naroda. Nema odluke šta po tom pitanju moraju da urade država, sudovi, partije, klubovi, škole, mediji, estrada, biznismeni, roditelji... I kakva je čija odgovornost.

Mnogo nas je nevolja zapljusnulo zbog podražavanja primera iz inostranstva. Najočiglednije su kapuljače nalik na Kju-kluks-klanove koje su na sebe navukli navijači u Čačku. Slično je bilo i s "engleskim navijanjem", pa se huliganstvo po kome je britansko ostrvo bilo poznato tako dobro primilo kod nas da godinama nije bezbedan odlazak na stadione. I ne samo to, nego deca, koja još nisu dorasla do đačke klupe, ulaze u svet u kome je normalno da su tribine pune ludih navijača, da je sve ludo drogirano, kako se kaže u opšteprihvaćenim navijačkim pesmama.

Neke zemlje, uglavnom zapadnoevropske, koje su se i same, i to pre nas, opekle na ovoj istoj vatri, rešile su to pooštravanjem zakona, mada nisu iskorenile zlo. Za ovogodišnje svetsko fudbalsko prvenstvo u Nemačkoj policija je mesecima bila u punoj pripravnosti. Uz saradnju s kolegama iz ostalih zemalja sprečila je da stvari krenu neželjenim tokom. Dobijena je bitka, ali ne i rat. Po nedavno zvanično saopštenim podacima, opasnost od neonacizma nikako ne sme da se potceni.

Kod nas je sve to dodatno zamršeno. Prevelike su podele među nama, svaka odluka se meri različitim aršinama tako da i ono oko čega načelno nema spora, postane kamen spoticanja kad dođe red da se pređe s reči na dela.