Stara svirka

Nekoliko godina pre rušenja Berlinskog zida (pao 9. novembra 1989.) i ujedinjenja dve Nemačke potpisnik ovih redova slušao je jednog od zapadnonemačkih novinara koji je, još tada tvrdio, a mi neznajući šta nas sve čeka, sumnjali u to što govori – da će „trabant” iz DDR, gotovo smešna marka i za naše tadašanje uslove, uz „vartburg”, u paramparče srušiti taj neprirodni bedem između dva sveta – istog naroda.

I šta je još rekao taj Nemac – da za to, jednostavno, neće biti potreban ni – metak. Srušiće se pod udarom premoćne ekonomije Zapadne Nemačke, jer je potpuno neprirodno da Nemci s jedne strane zida prave „mercedes”, „porše”, BMV ili „audi”, a sa druge strane zida – automobile koje susedne zemlje nisu htele ni da prime na svoje drumove, jer prljaju vazduh i okolinu.

Možda, posle dve decenije od tog doba, bez podrobnijeg ulaženja u dublje „duštveno-istorijske pretpostavke” sloma istočnog bloka i SSSR, sve (ne)izgleda baš tako. Sama suština stvari, međutim, nije daleko od istine.

Tehnologija, ekonomska prevlast i bolji život običnog građanina bili su više nego plodno tle za potonje događaje. Neko će se, s pravom, upitati čemu ovo podsećanje i sama priča kojoj je pre mesto u istorijskim čitankama nego na stupcu dnevne novine.

Iz jednog sasvim prostog razloga što Srbija, sudeći po rečima aktuelnog premijera Mirka Cvetkovića, svoj budući razvoj treba da potraži u poljoprivredi i izvozu. Originalno. Nema šta. O poljoprivredi „kao našoj izvoznoj šansi” priča se decenijama, a mi, da nije izvoznih viškova, koji su više plod milog Boga, a mnogo manje smišljene ekonomske i agrarne politike, pravimo milijardu dolara suficita u razmeni sa svetom, a u isti čas imamo skokove cena i povremene nestašice osnovnih artikala – brašna, šećera, ulja, mleka, putera…

Sa izvozom je situacija još teža. Mi osim nešto malo poljoprivrednih prerađevina, guma, hemije… svetu najviše prodajemo sirovine – maline, pšenicu, kukuruz, drvo, proizvode crne i obojene metalurgije… Nema proizvoda visoke tehnologije, jer Srbija u tom pogledu za Evropom, kojoj verbalno stremi punim ustima, kasni bar dve do tri tehnološke generacije.

Oko nas nije Berlinski zid, jer sa EU imamo preferencijalne ugovore. Bez carine možemo da izvozimo u Rusiju, Tursku i sve zemlje Cefta. I?

Mi jednostavno nemamo šta da ponudimo. Čak ni odobrenih 8.700 tona bejbi bifa, koje bi Italija i Grčka zlatom platile, jer za tu količinu treba najmanje 32.000 grla goveda od 500 do 600 kilograma. Ni to nemamo, a samo EU u ovom času nedostaje neverovatnih 600.000 tona junetine.

Zato bi premijeru, koji se više bavi unutrašnjim razmiricama u kabinetu, bilo uputnije da vidi kako i s kim do kraja mandata može da pokrene onu društvenu i ekonomsku snagu s kojom su Zapadni Nemci srušili istočni zid i režim, a ne da u javnost pušta staru svirku na otužne note.