Tajna čovekovog bitisanja

Miodrag Pavlović (1928), pesnik, esejista, prozni i dramski pisac, objavio je nedavno roman "Besovski vrtlozi" u kolu Srpske književne zadruge. To je četvrti u nizu romana koje je Pavlović objavio u toku poslednjih nekoliko godina. Gotovo istovremeno objavio je i narativnu poemu "Život u jaruzi" (izdavač "Arka", Smederevo) koja se nadovezuje na poslednji roman. Nedavno je u Ljubljani nagrađen srednjoevropskom nagradom "Vilenica" za pesnički rad, a ovih dana i nagradom Srpske književne zadruge za životno delo.
Poslednjih desetak godina objavili ste više proznih, nego pesničkih knjiga. Ipak, Vaša proza je ostala u senci poezije?

– Hvala što ne tražiš da nešto objašnjavam: ne volim da nešto objašnjavam i ne volim da slušam objašnjenja. Za mene je vredno – stanje činjenica: ovo je ovde, ovo je tamo i tamo. Mada se i to menja. Tako će se možda promeniti i odnos čitalaca prema mojoj prozi. Nešto se već događa oko "Besovskih vrtloga" – ako su tačni podaci koje imam o tome. Inače od četiri romana, koja sam objavio poslednjih godina, tri su o Beogradu, od prvih posleratnih godina do sadašnjih vremena. Ali čini mi se da su ljudi ovoga grada ravnodušni prema pričama koje bi morale da ih se tiču. Da ih dotiču. Niz prijatelja i rođaka koji nastupaju u romanu pod svojim imenom, živi su, ali nije stiglo do njih koju ulogu igraju i kako ih se seća neko ko je bio i ostao njima blizak. Kao da Beograđani nisu radoznali, niti se brinu kakva slika za njima ostaje.

Roman "Besovski visovi" je završni deo tetralogije koju još čine: "Drugi dolazak", "Afroditina uvala" i "Kraljica Tame". Šta je zajednički imenitelj svih ovih knjiga?

– Najviše Beograđana se kreću po prvom romanu "Drugi dolazak". Drugi roman "Afroditina uvala" kreće se u orbitama dalekih kontinenata, ali ono što preteže to je prostor prestonice lepote, kao što je – Venecija. Poslednja dva romana – "Kraljica Tame" i "Besovski vrtlozi" dešavaju se na suženom prostoru razorne obrtnice. Nedoumni ratni bes postaje parodija našeg svakodnevnog života. Ljudska osećajnost je prigušena, ali mašta priziva mitske slike i situacije iz nedefinisanih prostora i iz dalekog vremena. Pitanje šta je tim situacijama zajedničko nije zabrinjavalo onoga koji iznosi tu kalejdoskopsku pripovest. Rashodovanje uobičajenih povezanosti kao da je standard nove istorijske situacije.

Iskustvo stvarnosti

U Vašoj prozi je mnogo elemenata autobiografskog. Junaci su članovi Vaše porodice, pojedini savremeni srpski pisci i umetnici, ali i likovi iz literature, religije, istorije i mitologije?

– Izgleda kao da glavni junak, narator, pokušava sam sebe da nasamari. On ne izbegava apsurdne situacije, mada im se privremeno čudi. Kao da je okrenut nekim dalekoistočnim mentalnim načinima manevrisanja. To nije izmicanje, naprotiv. Što više se približiti stvarima i situacijama tako da one postaju zbog prevelike blizine gotovo nerazumljive. Ali to su putevi na kojima humor postaje prirodni sastavni deo živog tkiva, rekao bih.

Glavni junak, koji je istovremeno i narator, vraća se u svoju zemlju 1999. godine, kada NATO bombarduje Beograd. To je lep primer patriotizma kojim se pokazuje privrženost svojoj zemlji, ali i jeziku i kulturi?

– Tako i povratak u Beograd, u samo praskozorje ratnih zbivanja, nije samo gest odanosti prema matičnoj kulturi odnosno okvirima zajednice nego i traženje najkraćih putanja ka iskustvu stvarnosti. Ostvaruje se neposrednost a neposrednost dodira sa stvarnošću, začudo, ne isključuje niz zabuna i pojavu novih fatamorgana.

Vaše poetske i prozne knjige se prožimaju. Neki motivi, ranije obrađeni u pesmama, sada se pojavljuju u proznom obliku?

– Ne bih umeo da nabrojim mesta u mojoj poeziji koja se podudaraju sa poglavljima mojih romana. Na padinama vulkanskih bregova – video sam to na Etni – izbijaju na raznim mestima vulkanske pare, otvaraju se mali vulkančići, ali hemija njihovih isparenja je uglavnom istovetna. Nije ni neverovatno. Ali širi zajednički tematski okviri, ako nose slične nadnaslove, ne podrazumevaju da se u supstanci umetničkog dela nisu pojavila nova hemijska jedinjenja. Ispod istog nadnaslova, na primer "Apokalipsa", mogu da protiču verbalne reke koje menjaju smer svog bujanja. Uostalom, verujem, mnogo štošta od onoga o čemu pišemo i kako se izražavamo, unapred je programirano u nama još nepoznatim kodovima koje smo doneli na svet svojim rođenjem.

Izbavljenja ima

Kada je Apokalipsa u pitanju, kaže jedna junakinja romana, mi smo privilegovani. Smak sveta se po drugi, ili treći put, događa ovde, u užoj Srbiji. Živimo li mi na nekom ukletom mestu?

– Što se tiče ideje da živimo na privilegovanom prostoru za apokaliptične manifestacije – rekao bih da je to bilo više puta tačno. Međutim, svi vidimo da se epicentri velikih potresa pomeraju podalje od Balkanskog poluostrva. Nisam zlurad i neću to da budem. Ali ipak, svaki predah nam je dobro došao, bio on zaslužen ili ne. Uostalom, nikad se ne zna tačno ko je zaslužio izlive apokaliptičnog besa a ko ga dobija samo uzgred i bez velikih zasluga. Možda živimo na nekom ukletom mestu, no istina je da ta ukletost povremeno navlači na svoja i naša lica masku komedijanta, navlači odeću priznate dvorske lude ili privilegovanog ukrotitelja među zverima čija priroda nikad nije jasna niti svodljiva na neki poznati k