Lament nad Toskanom

Na srednjovekovnim gravirama Firence u prvom planu je jedan brežuljak, na kojem se uzdiže dobro utvrđen grad. Ono što Firenca zaista jeste, a s njom i cela regija poetičnog imena Toskana, ne može da se vidi, čak i na tim brižljivo rađenim gravirama. Niz većih i manjih tačaka navode budućeg putnika da se iza njih kriju velike i male palate, sirotinjske četvrti, trgovački centar, u kojem vri od jutra do večeri, skrovite ulice kojima se šetaju ljubavnici ili toskanski momci sa prijateljicama noći, umetnici i pesnici koji se tajno noću dive svojim delima, pa katedrale i opati dok se u predvečerje mole Madoni za mogući spas, i na kraju, ili na početku, slavni Arno, rečicu koja sa svojim mostovima deli Firencu na dva skoro podjednaka dela.
Takvim bogatstvom nijedan srednjovekovni italijanski grad-država nije mogao da se pohvali, sem naravno Rima, gde su u Vatikanu stolovale pape, od kojih je često zavisio procvat jednog grada, pa i Firence, koja je u celom tom mnoštvu gradova državica bila nešto posebno. Njenim mirisom, lepotom i skrovitošću nije mogao da se pohvali čak ni Rim.

Nad Firencom i Toskanom Crnjanski je klicao, obilazio svaku katredralu i okolne krajolike, kao dete zagledao u Bogorodice koje su sve imale različit lik, nalazeći u tim likovima i svoje nemire i svoje spokoje, ali iznad svega pesničke nemire koji su iz njega porađali kliktaje, kakvi se retko sreću, ne samo u našoj književnosti. Uživao je u radostima i tugovanjima, koliko i u smiraju koji je, valjda, samo taj grad umetnika mogao da mu pruži. Tamo, negde, bila je njegova Vojvodina, rascvetana i na svoj način uzbudljiva, dok je tražio i nalazio sličnosti i razlike između fjorentinskog bogatstva palata, katedrala, boja i opupelih i rascvetalih voćki u svom rodnom kraju.

U slavu života

U njegovoj pesničkoj duši sve se istovremeno razdvajalo i spajalo, nalazilo zajednički zaumni jezik, uzvike ljubavi i radosti u slavu života, pa i konačnosti tamo i ovde, zbog bogorodica u čijim je očima, čas video smešak nad pobeđenom najvećom tajnom, čas tugu zbog raspetog sina. Prokletstvo nije video; pred velikom hrišćanskom tajnom raspeća ni rimski carski namesnik Pontije Pilat ni okupljena svetina nisu na licima madona ostavljali vidljivi trag. Njihova osećanja mogao je da vidi samo jedan pesnik, kome su se one više smešile no tugovale, najviše zbog tog radoznalog, nemirnog stranca koji ih je ponekad bolje razumeo no njihovi sunarodnici.

Jednog zlatnog oktobarskog dana u taj jedinstveni grad-spomenik uputili smo se Z. i ja, ja koja ovo pišem i Z. koji sad, nadam se, najzad vidi onaj Novalisov plavi cvet koji nije opsedao samo romantičare, već i naše savremenike. Odseli smo privatno da bismo što duže udisali onaj dah koji je Crnjanski osetio u "Ljubavi u Toskani". Deo tog osećanja i mene je preplavio jednog oktobarskog osunčanog dana iz parka palate Piti, odakle smo se uputili u Muzej porcelana koji se nalazi na samom vrhu parka. Omanji muzej sa retkim primercima eksponata iz svih poznatih evropskih fabrika porcelana oduševi svakog ko voli njegovu plemenitu lepotu.

Nisam veliki ljubitelj porcelana, ali je na mene nešto drugo ostavilo neprevaziđeni utisak. Kao što rekoh, tu se završava park, oivičen kamenim zidom, dok je na ulazu u sam muzej jedno drvo pravilo prijatan hlad. Sklonila sam se od još jakog sunca, skočila na zid i gle čuda! Ispred mene pukla je cela Toskana, onakva kakvu ju je Crnjanski doživeo. Talasasti brežuljci zelene boje, čempresi u samo njima znanom redu, boje koja čas plamte, čas utihnu kao na slikama renesansnih italijanskih majstora, mnoštvo crkvica i kapela u nekom meni nepoznatom nizu, plavo nebo i možda negde daleko pesnikov rodni kraj. Činilo se da se Toskana u svom svom sjaju pružala unedogled, u beskonačnost kojoj svi težimo, dok je nad njom treperilo sunce, stvarajući privide koje retko kad ljudsko oko vidi.

Pred mojim očima kao da je nešto zaigralo, pokrenulo se u igri u kojoj podjednako učestvuju ovovremeni i onovremeni ljudi; čuo se i daleki zvuk nekog instrumenta, smeh i uzvici, kao u komediji del arte. Dok je u katedralama vladao božanski mir, s madonama koje su ga svojim naklonom glave, pogledom još više, pojačavale, napolju se odvijao jedan drugačiji život, pun radosti i pomalo raspusan, ali i podrugljiv da bi se odagnalo ono što leži u srcu svakog čoveka – nada ili sumnja u onaj gornji, nama nedostupni poredak. Gornja i donja, ovozemna čuda dodiruju se i čak miluju sa onozemnim u Toskani i njenom glavnom gradu Firenci, čuda koja se jednom osete i nikad više.

Neznani putevi

Bila sam gotovo sasvim sigurna da je i naš veliki pisac povremeno sedeo na istom zidu, ispod istog drveta, gledajući u toskansku dolinu koja ga je omađijavala, baš kao i mene. Htela sam još više. U toplo kasnooktobarsko popodne osluškivala sam neki tajni znak, neko znamenje koje mi šalje pesnik, dok mi u ušima zvuči njegov starački, ali zanosno ljubavno-hrapavi glas kad recituje "Lament nad Beogradom". Shvatila sam u magnovenju – tu je bila kopča: "Lament nad Toskanom". Stvaralac koji je u "Dnevniku o Čarnojeviću", pre svih egzistencijalista, napisao čuvenu rečenicu: "Jesen, i život bez smisla", kao da je bio negde tu, prisutan, pomalo podrugljivo, a ipak sa razumevanjem "ispitujući" da li i čime zaslužujem da ga pratim na putu koji je on davno prošao.

Ta prva rečenica iz "Dnevnika o Čarnojeviću" bila je moj mladalački kredo, izazov koji će me odvesti neznanim putevima, na kojima ću sresti razne ljude, naučiti i pročitati najrazličitije stvari , pa i onu čuvenu Kamijevu rečenicu na početku "Mita o Sizifu" – o samoubistvu kao glavnom čovekovom problemu – ali mi niko nije ponovio onu melanholiju, onu zapitanost kao Crnjanski u svom mladalačkom delu. Slučajno i tada je u Firenci bila jesen, zlatasta i topla, kao da se ništa u životu nije promenilo. Smisla nema, i nikad ga neće ni biti. U daljini čujem i beogradski i toskanski lament, čujem nešto kao pesnikov glas koji ga recituje, možda s malo više utihnutog žara i pomirenosti.

Da, bio je to i moj lament nad Firencom i celom Toskanom, možda poslednji dani moje sreće i zadovoljstva da negde, u nekom drugom životu, ako postoji, budem nečiji Kastor ili Poluks. Ali, da li će pesnički genije, poznata prznica i belosvetski samotnik hteti da me bar pogleda? Sve se nadam da hoće, jer se i u njegovim očima, pred večni odlazak, po povratku s jednog izleta na Avalu, caklila Firenca sa Toskanom, isto onako kao što se u mojim očima danas cakli. A čitaoci neka mi oproste što sam od pisca "Ljubavi u Toskani" i "Lamenta na Beogradom" pozajmila naslov za ovaj tekst.