U potrazi za anđelom

Jednoga dana pročitao sam jednu knjigu i čitav mi se život promenio.
Ovom rečenicom, svakako najcitiranijom u novinama i književnim kritikama, počinje roman "Novi život" turskog pisca Orhana Pamuka, najnovijeg dobitnika Nobelove nagrade za književnost. Sa strane sudeći, niko ne sme pouzdano da tvrdi kako je ta rečenica koju izgovara glavni junak ovog dela "pozajmljena" iz života samoga Orhana Pamuka. Ali, lepa je pomisao da je Pamuk koji je, u profesionalnom opredeljenju, u mladosti lutao od arhitekte, istoričara umetnosti do novinara na kraju uzeo jednu knjigu i shvatio da je bogomdani pisac. Konačno, njemu je knjiga (da li baš ta neka za kojom njegov junak traga),  doista promenila život. U 54. godini Orhan Pamuk dobio je Nobelovu nagradu za književnost, i jedan je od retkih laureata ovog, najvećeg, priznanja za literaturu u svetu oko čijeg su se imena složili gotovo svi: članovi Komiteta za Nobelovu nagradu Švedske akademije nauka, kolege pisci širom sveta, čitaoci i, ne manje važni, novinari koji su već u Stokholmu gromkim aplauzom pozdravili odluku da Pamuk ponese Nobela za 2006. godinu.

Komitet za Nobelovu nagradu svoju je odluku saopštio 12. oktobra, a već sutradan, 13. oktobra, jedna od najpoznatijih književnica u svetu, Margaret Atvud, koja je prema brojnim spekulacijama bila jedan od Pamukovih "protivkandidata" za Nobela, napisala je u "Gardijanu" izvanredni članak pod naslovom "Nobelovac našeg doba".

Atvud doslovce kaže da bi u našem, katastrofičnom vremenu bilo teško zamisliti savršenijeg dobitnika ove nagrade za književnost. "U času kada Turska stoji na raskršću muslimanskog istoka/Srednjeg istoka i evropskog i severnoameričkog zapada, Pamukovo delo upravo svedoči o promenama u tom sverastućem opasnom kulturološkom i religioznom ukrštanju u kojem se sudaraju ideologije i pojedinci", napisala je Atvud, dodajući da nije nimalo preterano ako se kaže da "ako želite da razumete šta se dešava u ljudskom srcu, umu i duši, ne samo u Turskoj nego i u Engleskoj, onda morate da čitate Pamuka..." U trenutku u kojem piscu dolaze iskrene čestitke sa svih strana, ova od tako sjajne književnice kakva je Margaret Atvud zaista je nešto posebno, iako je Orhan Pamuk i ranije dobijao sjajne reči hvale i od drugih kolega zvučnih imena iz celog sveta: od Salmana Ruždija do Džona Apdajka.

Pripovedačko umeće

Nobelova nagrada dodeljena Pamuku ima u izvesnom stepenu i prizvuk počasti za piščev politički angažman, ako se takvim može nazvati njegovo otvoreno zalaganje za demokratiju i humanost. Ako Zapad sebi u zaslugu može uzeti to što je aktivnom kampanjom uticao na turski sud da Pamuka oslobodi optužbe koja je podignuta zbog navodne uvrede nacionalnih osećanja jer je u švajcarskom "Das Magazinu" prošle godine rekao da Turska mora da prizna genocid nad Jermenima u Prvom svetskom ratu i nad Kurdima u novije doba svoje istorije, onda i Turska može da se diči ovim autorom koji i Zapadu otvoreno kaže da će "podsticanje antiturskih osećanja u Evropi rezultirati antievropskim indiskriminatorskim nacionalizmom u Turskoj."

Sviđalo se to Zapadu ili ne, sviđalo se njegovoj domovini i sunarodnicima ili ne, Orhan Pamuk, naški rečeno, govori "ni po babu ni po stričevima".

To može samo jedan zreli intelektualac koji vreme i istoriju mudro promišlja u neograničenim dimenzijama. Dok piše svoja dela u rodnom Istanbulu, u radnoj sobi kroz čiji prozor puca veličanstveni pogled na Bosfor, ovaj pisac retke mašte i pripovedačkog umeća, bajkovite i zavodljive reči, oduvek zna da ima – zvali mi to političkim ili društvenim angažmanom – moralna dužnost da bude (Kao što je i bio) prvi muslimanski autor koji će javno da osudi fatvu bačenu na Salmana Ruždija. Zna da mora da ustane da brani svog prijatelja po peru Jašara Kemala kada je ovom suđeno 1995. godine, kao što mora da kaže da zbog optužbe, koje je on na sreću oslobođen, u turskim zatvorima i danas čame mnogi drugi intelektualci i slobodoumni ljudi.

Ta ista potreba da se odbrani istina i dostojanstvo pokazala se upravo i u protekloj nedelji kada je dobio Nobelovu nagradu: istog dana kada mu je dodeljeno to veliko priznanje, u Francuskoj je donji dom Parlamenta izglasao zakon koji zabranjuje da se poriče genocid nad Jermenima.

Orhan Pamuk je odmah reagovao, ocenivši da je taj zakon u suprotnosti sa slobodom govora: "Sloboda govora je francusko otkriće, a ovaj zakon je u suprotnosti sa kulturom slobode izražavanja. Ne smemo da usvajamo zakone koji zabranjuju slobode," rekao je najnoviji nobelovac.

Sloboda je, inače, omiljena tema Orhana Pamuka. Ona je suštastvena potreba svakog od junaka njegove proze, i bez nje njihovi su životi nepotpuni. Za potpunom slobodom (i u životu i u mašti nedostižnom) u ljubavi, u mišljenju, za slobodom delanja tragaće svaki od njih, a za mnoge će dokaz da ona postoji biti korak kojim se prelazi tanka linija između života i smrti.

Pamuk je izrastao na jakim temeljima najboljeg u svetskoj literaturi, na tradiciji bajkovitog pripovedanja Šeherezade, na Tomasu Manu i na Marselu Prustu, i to su tragovi koje treba pratiti u analizi njegovog proznog opusa koji – iako nam je, kada je proletos bio u Beogradu, rekao da mu je žao što nije napisao više knjiga – uopšte nije mali.

Prožimanje Istoka i Zapada

Od "Dževdet bega i njegovih sinova" (1982) ređale su se "Tiha kuća" (1983), pa "Bela tvrđava" (1985), "Crna knjiga" (1990), "Novi život" (1994), "Zovem se Crveno" (1998). U 2002. godini objavio je roman "Sneg" a 2003. knjigu posvećenu rodnom mestu u kojem i živi, "Istanbul: uspomene i grad". Gotovo za svako delo koje je objavio dobio je najuglednije svetske nagrade, i ubrzo je postao prava zvezda svetske literature. Hvale koje su ga pratile uvek su sadržavale ocenu da uspešno povezuje Istok i Zapad, što je već postalo opšte mesto; to je uočio i Nobelov komitet i zato je u prvi plan obrazloženja stavio baš Istanbul kao mikro- i makrokosmos proze ovog pisca. Romani Orhana Pamuka su daleko više od te uobičajene šeme sukobljenog, sjedinjenog i sveprožimajućeg Istoka i Zapada.

 Oni su kosmički vapaj za nezavisnošću individualnog: nema važnijeg lika u njegovoj prozi a da ne stoji čvrsto iza svog stava, i za njega se ne bori. Na srpski jezik su prevedeni Pamukovi romani "Bela tvrđava", "Novi život" i "Zovem se Crveno" (prevodilac Ivan Panović, ekskluzivni izdavač "Geopoetika"); od sva tri, baš kao i u svetu, na najmanju pažnju (na žalost) književne kritike naišao je roman "Novi život", koji je zapravo i najkomplikovaniji i najizazovniji za tumačenje. Orhan Pamuk, pisac koji će u istoriji literature ostati zapamćen po dobroj priči, ovde će se poigrati postmodernom, i stvoriti remekdelo zgusnute gorčine, beznađa, kritike večnog sukoba civilizacija i nametanja prava jačega.

"Novi život" je tragični beskrajni hod čoveka ka svetlosti čija početna zavodljivost počiva u knjizi ("U početku beše Reč"…), a završnica u nestajanju. Između su se smestile večne teme života svakog pojedinca, i samim tim i proze Orhana Pamuka: umetnost, lepota i ljudskost. Naš ovdašnji, i svaki novi život kojem težimo, uostalom i nije ništa drugo do traganje za anđelima.