S povezom na očima dvadeset dana

NIŠ – Definitivno su potvrđene sve priče i pretpostavke da je nekoliko pripadnika naše vojske, zarobljenih u proleće 1999. godine, tokom bombardovanja NATO-a, bilo odvedeno u zatvore i logore u inostranstvu. Jedan od srpskih vojnika koji je sa teritorije Kosova i Metohije posle zarobljavanja odveden u nepoznato i preživeo pravu golgotu bio je Šefko Tairović, rođen 1976. godine u Nišu. Ovaj tridesetogodišnjak danas živi i radi u inostranstvu, u jednoj zemlji srednje Evrope, gde je skoro dve godine s porodicom:

– Sećam se svega što me je zadesilo pre sedam i po godina, ali trudim se da zaboravim. Često mi se, međutim, sve slike i strahote vraćaju pred oči. Moj drug iz Vranja i ja bili smo aprila 1999. godine nedaleko od mesta Junik, iznad Dečana, na putu Peć – Đakovica. U zasedi nas je sačekala grupa šiptarskih terorista. Posle kraće pucnjave, opkolili su nas i zarobili. Vezali su nam ruke i najpre smo pešice išli nekoliko kilometara, a onda nas strpali u prikolicu nekog manjeg kamiona. Ležali smo potrbuške na podu prikolice i tu su nam vezali marame preko očiju i noge. Dok smo putovali nekoliko puta me je neko jako šutnuo u leđa. Putovanje je trajalo oko sat vremena, onda su nas izveli iz kamiona i ponovo smo išli pešice, sećam se uzbrdo. Zatim su nas ugurali u jednu prostoriju i udarcima po glavi i telu primorali nas da legnemo.

Bio je to zatvor koji su koristili šiptarski teroristi, pretpostavlja Šefko Tairović:

– Oni koji su nas čuvali govorili su albanski, nisam razumeo, a nisam mogao ni reči da razmenim s drugom koji je isto kada i ja zarobljen, jedino smo se dodirivali vezanim nogama. Na svaki pokušaj da nešto kažem, ili pitam, obojicu su nas tukli. Jedino po jaucima i dodirima nogu smo znali da smo zajedno.

Dva dana kasnije dvojica jugoslovenskih vojnika opet su povedena pešice u nepoznato, i dalje vezanih očiju i ruku:

– Jedva smo hodali, jer smo pre toga bili stalno vezani, a usput su nas udarali otpozadi i gurali. Mislio sam da me vode na streljanje. Već sam izgubio svaku nadu da ću opet videti sinove i suprugu, majku i oca, sestru i braću, prijatelje... Posle desetak minuta hoda zaustavili su nas i čuo sam veliko brujanje iznad glave i shvatio da je iznad nas helikopter. Tako je i bilo. Čim smo ušli u helikopter opet su nam vezali noge. Putovali smo dosta dugo, nisam mogao da procenim koliko. Narednih sedam dana i dalje vezanih očiju, nogu i ruku proveo sam sam u memli nekog podruma. Razdvojili su nas. Svakoga dana dolazili su i satima me ispitivali. Podignu me iz ležećeg stava na stolicu i ispituju. Kao tumač, prevodilac je bio jedan Makedonac, odlično je govorio srpski. A pitanja su bila na više stranih jezika od nekolicine ljudi, nisam video zatvorenih očiju ko su i šta su. Uglavnom sam ćutao i to ih je izazivalo, tukli su me stalno. Tražio sam da me odvežu, da donesu vode i nešto da pojedem. Na moje zahteve, koje je prevodilac prenosio, šamaran sam, padao sam sa stolice. Za sedam dana samo dva puta su mi dali malo vode i nešto hleba i neke bljutave hrane. Onda je jednog jutra izostalo ispitivanje. Tog istog prepodneva prevezen sam automobilom do nekog aerodroma. Na trenutak mi se povez na očima malo olabavio i pomerio i video sam da me voze pravo do stepeništa aviona. U avionu je do mene sa leve strane sedeo jedan vojnik, ili oficir, ne znam. Koliko mi je smaknuti povez dozvoljavao video sam jedino da je u uniformi. S druge strane sedeo je prevodilac. Po glasu sam ga prepoznao. Stalno su nešto pričali mislim da na engleskom jeziku i pominjali Albaniju, Tiranu, Skadar...

Narednih petnaestak dana Šefko Tairović bio je u Nemačkoj. Nagađa da je to bila NATO baza:

– I dalje mi povez sa očiju nije skidan ni danju ni noću. I opet mi nisu davali ništa da jedem... Jedina razlika je bila što sam spavao na nekom metalnom i tvrdom krevetu, ali su danju ispitivanja i saslušanja trajala satima i bez prekida. Tražili su od mene da pričam gde je naša vojska, šta imamo od naoružanja, gde su tenkovi i topovi, koliko je vojnika u jedinicama. I stalno su pominjali mučenje, navodno da smo mi jugoslovenski vojnici nekoga mučili. U jednom trenutku, a izgleda da smo tada ostali sami, prevodilac me je iznenadio i tiho rekao: "Izdrži, pustiće te". Pitao sam ga na srpskom gde se nalazimo i on mi je odgovorio kratko: "Ne smem da pričam s tobom, molim te ćuti"... Napravio je malu pauzu i nastavio? "Frankfurt..." Tog časa neko je ušao i nismo mogli da nastavimo razgovor. Ispitivanja i ubeđivanja da nešto priznam trajala su još nekoliko dana, a onda su prestala. U poslednjih tri ili četiri dana, ne sećam se više, po jednom dnevno donosili su mi posudu sa hranom i vodu. Samo dok bih jeo odvezali bi mi ruke i opet posle vezivali. Uvek je, osećao sam to, neko stajao pored mene dok ne završim sa obedom, pa zatim odnosio pribor.

Onda je usledio povratak:

– Ponovo sam bio u helikopteru. Punih 20 dana vezanih očiju, izmrcvaren, žedan i gladan, maltretiran, putujem negde, ali ne znam gde. Nadam se da će se ostvariti reči prevodioca Makedonca, da će me pustiti. On je pored mene, čujem ga da priča sa ostalima, ali ne smem ništa da pitam. Slećemo jednom, pa uzlećemo opet... Samo pola sata kasnije opet se helikopter diže u nebo... Sletali smo nekoliko puta. Ruke su mi sada vezane napred. Rekao bih, dobar znak, ali i dalje strepim. Ne znam gde me vode. Na kraju iz helikoptera prelazimo u vojni džip, tada mi skidaju i povez oko očiju. Ne mogu da gledam, zaslepilo me... Dugo vremena mi treba da adaptiram vid. Satima me voze i na kraju vidim najpre tablu na kojoj piše "Mađarska", a samo koji minut kasnije i "SR Jugoslavija". Na granicama nas niko ne zaustavlja, prolazimo i najzad stajemo. Izvode me iz kampanjole i tek tada mi Makedonac kaže da sam slobodan. Preuzela me je patrola naše vojske i prevezla do Niša. Čujem da se sada pominje da sam bio u zatvoru CIA... Ne znam, verujte. Možda...

U Nišu su po povratku tek počele noćne more i nevolje Šefka Tairovića...

– Trebalo je da završim vojni rok 15. marta 1999. godine, ali je stigla naredba da ostajemo i dalje u uniformi zbog ratne opasnosti. Onda je počelo bombardovanje. Preživeo sam strahote, koje ni najvećem neprijatelju, ni crnom đavolu nikada ne bih poželeo. Iskren da budem ne samo da se sećam svega što mi se loše dogodilo već još povremeno osećam posledice maltretiranja i mučenja – rekao nam je Šefko na kraju razgovora.

Šefko Tairović sada živi u jednoj srednjoevropskoj zemlji sa suprugom Badom i sinovima Ersanom (12) i Predragom (8), koga zovu "Đovani". Radi i nastoji da zaboravi ratne strahote, mučenja i dane provedene u zarobljeništvu u Albaniji i Nemačkoj.

-------------------------------------------------------------------------

Na ivici nervnog slovma

Njegovi roditelji Faira Tairović i Dane Hajriz, koji imaju sedmoro dece: tri kćerke Betu, Zemritu i Zadu, i četiri sina – blizance Predraga i Nenada, Redžepa i Šefka i čak dvadesetoro unučadi, sa suzama u očima sećaju se prvih dana Šefkove slobode:

– Nismo mi ni znali da je bio zarobljen. Komšije iz naselja su to videle na televiziji preko satelita. Njega su videli vezanog, ali nisu hteli da nam kažu. Krili su od nas. Kad ga je vojna patrola dovezla kući nisam mogao da ga prepoznam. Bio je bukvalno kao "živi leš koji hoda". I bio je na ivici nervnog sloma... Od sredine maja do 9. juna te godine nije smeo da izađe iz kuće. Stalno je noću skakao i pokušavao negde da pobegne. Uvek je neko od braće morao da spava pored njega. Jednom je čak u rastrojstvu pokušao da izađe iz sobe kroz zatvoren prozor i staklo u noć... Dugo mu je trebalo da se smiri i sredi. U jednom lekarskom nalazu piše da je naš sin imao povredu glave i moždanog stabla i da je labilan. Bio je, ali prošlo je, sada nije. Fala Bogu – priča Šefkov otac Dane koji se bavi jednim skoro zaboravljenim zanatom – izradom sita za prosejavanje brašna. Povremeno nabavlja na veliko iz Bugarske tekstilnu galanteriju i veš, i prodaje na niškom "buvljaku".

Dane Hajriz i Faria Tairović (u nevenčanom su braku i deca "po pola" kažu nose i njeno devojačko i njegovo prezime ) sagradili su veliku trospratnu kuću u Nišu, na obodu "Beograd male". Dane je rodom iz okoline Lajkovca, Faira je iz Đunisa kod Aleksinca. Kćerke su im udate i žive u Srbiji, a sva četiri sina su sa svojim porodicama u inostranstvu...

-------------------------------------------------------------------------

Nisam tražio obeštećenje

Roditelji Šefka Dairovića poseduju kompletnu zdravstvenu dokumentaciju o pregledima i dijagnozama, o njegovim povredama zadobijenim u zatvorima i logorima. Imaju i nalaze psihijatara. U junu 1999. godine, dok je još trajalo bombardovanje, više puta je bio na pregledu u Zavodu za mentalno zdravlje, na Neurohirurškoj klinici, u Specijalnoj psihijatrijskoj bolnici kod Niša.

– Mnogi su mi govorili da treba da tražim obeštećenje za narušeno zdravlje, da tužim... Ali, pitam se, koga? Majka i otac su sav novac koji su imali potrošili po mom povratku u Niš za lekove, terapiju i moje preglede. Niko mi nije pomogao, nijedna humanitarna organizacija se nije pojavila na našim vratima. Zato sam i morao da odem iz zemlje, da zaradim i prehranim porodicu – kaže Šefko Dairović.