Sve boje „Montevidea"

Rediteljskog debitanta Dragana Bjelogrlića neće proglasiti Bergmanom, ali srpskim, niti će posle drugog nastavka „Montevidea”, a naročito ako snimi i treći, postati Kšištof Kišlovski. Mada one tri boje iz trilogije genijalnog Poljaka (crveno, plavo i belo) nekako vuku na našu stvar. Verovatno Bjelogrliću iznad glave neće lebdeti ni oreol reditelja posebnog filmskog senzibiliteta, sa autentičnim autorskim pečatom, koji dugim kadrovima i kamernom atmosferom špijunira večnost, tragajući za smislom života posle života.

Ako je pre snimanja „Montevidea” bilo sumnji da će rediteljski debitant Bjela naslediti Šotru – još jednog filmskog majstora koji se manuo ambicija da osvoji Veneciju i Kan, svestan da je gotovo isto tako važno navući na svoje „Zone” i „Ivkove slave” gledaoce iz Gadžinog Hana...– ni to se nije dogodilo. „Montevideo, bog te video” je zato postao fenomen. Filmski kritičari su mu dali svoj blagoslov, proglašavajući ga najboljim filmom prošle godine, a,opet, romantična fudbalska priča iz epohe tridesetih godina prošlog veka naterala je Srbe i ostale etničke zajednice da ovakvi kakvi su, dakle, bez dinara u džepu, napune bioskope.

Tokom osam nedelja od početka prikazivanja (premijera 20. decembar 2010), film „Montevideo, bog te video“ je videlo više od 400.000 gledalaca i samo se čeka probijanje brojasnova od pola miliona koji će u mračnoj sali pobeći od čiste klasike – inflacije, štrajkova, rekonstrukcije vlade ili narodnih kuhinja. Ali „Montevideo” je postao filmskavremenskamašinasa terapeutskim dejstvom. Saga o talentovanim klincima iz Beograda koji dobijaju iznenadnu šansu da od autsajdera postanu heroji nacije u nekom tamo Urugvaju ona je vrsta adrenalina koja tera Srbe da počnu da se ponašaju kao pijani milioneri. Da između hleba, mleka i ulaznice, daju pare za ono treće. To je, da se razumemo, velika žrtva na ovu skupoću. Ali ta seansa u mraku vredi svaku paru. Zato što priča o dobrom fudbalu, romansi i hepiendu, ne mora da se titluje. Nije zato čudno što su, posle premijere u Beogradu, otključani katanci sa bioskopskih sala u Zrenjaninu, Nišu, Kragujevcu ili Vranju. Naime, u poslednjih 10 godina, broj bioskopskih sala u zemlji je sa 220 spao na bednih 80.

Filmski reditelj Dinko Tucaković je zato u pravu kada tvrdi da je tajna „Montevidea” u tome što je odlično snimio prostor koji nedostaje u srpskoj kinematografiji. „To je ona vrsta priče koja želi da komunicira sa publikom, koja ne beži od života.”

Dakle, u srpskom filmu godine,ne morate obavezno da gledate na displeju svog mobilnog koliko je ostalo do kraja projekcije, jer je na platnu crnje nego napolju, pa kad izađete, i to napolju više ne izgleda tragično-smešno, kao bioskop. O toj vrsti autorskog autizma govori Tucaković, kada primećuje da se ostatak domaće filmske produkcije, nažalost, sveo uglavnom na konstatovanje tranzicionih problema i svakodnevnih muka.

„Hičkok je davno govorio:Domaćica koja ceo dan radi u kući ne želi da ide u bioskop da gleda istu takvu domaćicu na velikom ekranu”, kaže Tucaković.

Taj hičkokovski postulat, da je glupo da za američke domaćice snima drame o prolaznosti kuvanja, nego je fora da ih dobro preplaši, kako bi se srećne vratile šporetu, dobro je znao scenarista „Montevidea” Srđan Dragojević. On je pre tačno 20 godina napisao i režirao romantičnu komediju „Mi nismo anđeli”, premijerno prikazanu na samom početku građanskih ratova u bivšoj Jugoslaviji. Srđan je nekoliko godina kasnije snimio verovatno dva najveća srpska filma u poslednje dve decenije, „Lepa sela lepo gore” i „Rane”, ali „Anđeli” su ostavili onaj delić normalnosti, makar bila filmska, kojudanas osećamo kada gledamo Mošu, Tirketa i ostale junake „Montevidea”.

Hajde da ne petljampo radnjifilma, nego da istaknem poentu: dva sata u mraku bioskopa nekada su dovoljnada shvatimo da smo normalni. Čak i ako u sali ne greju.

Aleksandar Apostolovski