Bunga-bunga i đinđi-rinđi

Ceo pristojan ženski (i ne samo ženski) svet digao je glas protiv Silvija Berluskonija i njegovih „bunga-bunga” seksualnih igrarija s maloletnicama. Učestali „nestašluci” italijanskog premijera prevršili su meru dobrog ukusa, a njegove erotske sklonosti izbile su u javnost da je sablazne poput pornografije. I mada niko tačno ne zna da definiše šta je to berluskonijevsko „bunga-bunga”, pojam je postao odrednica za nešto nepristojno, neprikladno, nedolično... negativno.

Šta Toma Jovanović, član muzičkog sastava „Blek panters”, podrazumeva pod „đinđi-rinđi” može se zaključiti iz konteksta. Preporučio je, naime, ljudima da to rade češće, pa da se ubuduće u Srbiji rađa više dece. S obzirom na to da se pojavio kao prijatelj glavnih junaka, takođe estradnih i kafanskih muzičara, u emisiji „Vreme je za bebe”, poruka je imala pozitivnu konotaciju i dobronamerno podržala ideju ovog TV programa da se, predstavljanjem porodica koje s radošću dočekuju prinovu, podstiče povećanje nataliteta.

A koliko je demografska situacija zabrinjavajuće nepovoljna i s kojim ubrzanjem bela kuga pustoši čitave regione predočavao je poslednjih meseci reporter RTS-a Milan Popović hodeći s kraja na kraj Srbije. U dokumentarnom ciklusu „Zadnja kuća Srbija” opšta zapuštenost čitavih krajeva – bez puteva, bez lekara, bez telefona – učinila je da budu i bez ljudi. Sumorne prizore napuštenih kuća, polusrušenih škola, zakorovljenih polja povremeno su optimizmom prožimali neki od Popovićevih susreta s vitalnim, žilavim i radinim starcima. Upravo oni, poput fascinantne osamdesetogodišnje Zore iz Timočke krajine, održavaju iskru života na imanjima s kojih su mladi otišli ka gradovima u potrazi za boljom i (da li i lakšom) egzistencijom.

Spremnost autora da što neposrednije upozna i oseti prilike u kojima bitiše taj malobrojni narod po rubnim delovima Srbije dao je ovim emisijama reportersku sočnost i spontanost. A obogatili su ih nizovi relevantnih statističkih u socioekonomskih podataka i stručni komentari geografa i demografa koji već dugo ukazuju na alarmantno stanje stvari u pogledu rasta i rasporeda stanovništva.

I baš kad je prikazana poslednja emisija serije „Zadnja kuća Srbija”, u večernjem „Dnevniku” čulo se sledeće: za desetak godina Srbiji će nedostajati radna snaga i moraće da bude spremna na to da prima i zapošljava Turke, Arape, Afrikance...

Po tome ćemo, eto, biti nalik Nemačkoj, Francuskoj, Italiji... i još nekim od najrazvijenijih članica Evropske unije.

U međuvremenu, ne bi bilo zgoreg da od njih, naročito od Francuske (rekordera po prirodnom priraštaju), preuzmemo nešto i u pogledu mera demografske politike. Pa da nas bude više – i ravnomernije raspoređenih – u toj bogatijoj, sređenijoj i srećnijoj Srbiji.