Od ljubavi sazdan

Kako intervjuisati vreme? Šta pitati vek? Na koji se autoritet pozvati ako se more ražesti na kap. Pružio je ruke na stari, hrastov sto i sačekao da i mi učinimo isto. Još je samo ponegde, u flekama, ostalo laka po toj davno posečenoj šumi. Šunjaju se jagodice po prekinutim žilicama, godovima i čvorovima kao po Brajevom pismu. To je i hteo. Da naslutimo ono što on odavno zna...
Da ga ne pitamo istrošeno, prevaljano i neumesno: kako ste?
Deda Adam Petković. Trogodišnjak svog drugog veka. Blagovest oca Milivoja i mati Stojanke na Savindan 1904. godine, u Ćićevcu, kruševačkom selu.

Danas, naš najstariji sugrađanin. Smrt ga još vija po kafanama predratnog Beograda, kada joj se izvinio i obećao da se vraća za minut, samo da kupi novine. Zavaro je trag...

– Ma kakva smrt. Nema od toga zasad ništa. Ne prizivam je i ne razmišljam o njoj, uopšte. Čovek živi onoliko koliko on to želi... Stisla me jeste najteža bolest. Ona kojoj još nema leka. Starost! Ali idem dalje. Mora se – veli, glasom koji je čas kao topot iz daljine, čas kao suvi sneg kada prsne pod stopom, čas kao kada ono ptica samo dva put udari krilom i pusti se niz toplu struju, a meki ton se još dugo čuje za njom.

– Muka je što više ne mogu da jurim ženske... A žene su ti sine jedini, za nas, lek – reče, pa odluta nekud. Još ga, valjda pod amrelom, kraj "Ruskog cara", čeka njegova Jovanka. Sestra Jevremova, njegovog najboljeg druga. Lekarska kći. Kiša kruni kaldrmu i valja je naniže, Takovskom. Pod kopita konja, pod točkove fijakera koji je ustavio. Pod đonove salonskih cipela na koje se slivaju brzaci sa novog "grombi" kaputa...

– Upoznali smo se 1929. godine kada sam došao u Beograd iz Beča, posle svršenih studija ekonomije. Zaposlio sam se u Ministarstvu industrije i trgovine, u kojem je radio i Jevrem i tako to bi. Venčali smo se `33. Izrodili dvoje divne dece. Dva sina. I voleli se, neizmerno, sve do te 1990. godine, kada je umrla. Koju godinu za njom umro nam je i stariji sin. Mlađi je u Americi, u Čikagu. Dugo već. A ja sam, evo, još ovde. Tinjam. U ovom mom svetu, kraj Botaničke bašte... – misli su mu kao reke ponornice. Nestanu. Ne čuju se više, ali im nije tu kraj. Nešto potera sećanja pa se ponovo raspu, kao za pljuskom onaj divni miris lipe s kalemegdanske terase.

– Nije uvek i sve u životu ni lako ni potaman. Niti bi se to zvalo životom da je tako, ali se mora uživati u životu. Kako god da mi je bilo, šta god da me je snašlo, trudio sam se da idem iz radosti u radost. Uvek se mora naći razloga za sreću. Za čovekoljublje. E to vam je moj recept za dugovečnost. To i ništa drugo. Ne pamtim da sam se ikada sa nekim posvađao. Ne daj, Bože, potukao... Ljubav je, deco, sve. Od nje smo sazdani. Od nje moramo i živeti – stade koliko da se osmehne, kao da pripoveda unucima, a ne u pero, pa nastavi.

– Evo šta ti je ljubav prema životu. Čim ustanem uradim nekoliko vežbi, taman da probudim ovo umorno telo, doručkujem i odem do, meni najdraže, Knez Mihailove ulice da prošetam. Možda za vas to i nije nešto, ali za moje godine to je mnogo. Neki bi rekli i previše. Ali, ako je život već toliko milostiv prema meni, ko sam ja da mu kontriram i da ga više ne želim. Svaki je dan blagoslov. Evo, spremam se za Nikoljdan, moju krsnu slavu i na daleki put. Kod sina u Ameriku. Kao i godinama dosad. Lekari kažu da mogu. Kažem i ja njima to. Greh je prema Bogu predati se. Dok je veka ima i leka. A moram i ovo da vam kažem, ne zato što ste sada, ovde, već zato što je istina. Vaša i moja "Politika" me je umnogome održala krepkim. Ona mi je još jedan od retkih ispisnika koji je ostao uz mene, a drugujemo više od 85 godina – razgovor je već postao preveliki teret za deda Adama. Toliko bi toga još da kaže, ali reči potiru jedna drugu i nit je sve magličastija.

Toliko je pristana u sećanju na kojima bi, vidi se, sada radije bio negoli ovde.

Trudi se da do kraja uvaži ovu paperjastu belinu trenutka, koji smo uneli u njegov dom, ne znajući koliko je upravo u tom domu ona ništavna i još na pragu obezličena. Sada se najiskrenije trudimo da ga više ne uplićemo u nju. Daleko je on iznad nje. Izvan nje.

Još se samo sa mirisom tamjana može usporediti ta patinasta sfera u koju smo i ne znajući, sasvim bezbolno skliznuli. Sada je bolno izaći iz nje. Sa druge strane vrata puka je prolaznost. Ovde se vreme, postojanje, još šepuri u svom materijalnom obliku i zove se – Adam Petković.