Vlasnik sam svog života

Modni kreator Verica Rakočević je sad najpoznatiji zaštitni znak mode u Srbiji. Ali, ističe, nije još stigla do najvećih visina u svom poslu, a sumnja da će se to, u ovim životnim uslovima, i dogoditi. Ispred sebe, pre svega, iz niz razloga, kad govori o bivša vremena na ovim prostorima, u prvi plan postavlja Mirjanu Marić i Aleksandra Joksimovića.
Ipak, Verica Rakočević, i u ovim vremenima, kad nikome nije lako da se snađe i na svom terenu, uspeva i ovde i u inostranstvu, pre svega u Italiji, da osvoji kupce svojim radovima, ali i sve kolege i prijatelje svojim odnosom prema poslu i, što je posebno značajno, prema životu.

•U čemu je tajna Vašeg izgleda?

– Mislim, pre svega, da i izgled zavisi od ličnog stava. Naravno, veliki uticaj ima i genetika, nega, ishrana, vežbe, pa i neka korekcija. Ali, i sami znate, iz iskustva, da imate prelepe ljude koji ružno stare. I, kad govorimo o nekoj bukvalnoj lepoti, imate ljude koji nikad nisu bili neki lepotani, ali kako vreme prolazi imaju neke specifične, tople izraze, a to je sve, valjda, zbog njihovog stava prema životu, zbog stava prema ljudima... I ne kaže, za badava, stara poslovica da do 40 imate lice kako vam je Bog dao, a od 40-te kakvo ste zaslužili. Ja sam se trudila da ta moja duša, čiji odsjaj se vidi na licu, bude takav kakav jeste. Uvek sam nastojala, koliko sam to mogla, da budem ispravna, da budem dobar i odan prijatelj svima u mom okruženju.

• Pomenuli ste vežbe. Koliko mučite svoje telo?

 – Pa taman toliko da ono ne bi mučilo mene. Ja, generalno, vežbam ceo svoj život. Kad sam sa prvom ćerkom bila u drugom stanju vežbala sam do petog meseca. Godinama sam aktivna sportski. Do pre godinu dana vežbala sam, skoro, svaki dan, sad to činim samo tri puta nedeljno. To me oslobađa svakog stresa i negativne energije koju primite u raznim kontaktima u toku dana. Vreme je stresno i moramo svi da imamo neki ventil gde će taj stres da iscuri. Ja taj ventil  vidim u bavljenju sportom, u vežbama svih vrsta.

• Da li ste pratili igre Predraga Mijatovića?

– Ne razumem se u fudbal. Ipak, jedanput sam bila na utakmici mog bivšeg zeta, prvog supruga moje starije ćerke Elice. Dogodilo se to u Madridu, u susretu Reala i Valensije. Peđa je igrao za Valensiju. Bila sam u loži. Pratila sam isključivo ono što je radio Peđa. Nekoliko puta sam, kad su fudbaleri Reala grubo nasrtali na Peđu, spontano, burno reagovala. Elica me opominjala: "Mama, ne urlaj, molim te... Svi nas gledaju". Ali, nisam je slušala. Nastavila sam da navijam za Peđu i da grdim sve ostale.

• Kako ste doživljavali Peđu?

– Imam troje dece: Elenu (35), Milorada (28) i Milenu (26), a Peđu (37) sam, i tada , pre petnaestak godina, doživljavala kao svoje dete. Jako se mlad oženio. On i Elica su, bukvalno, bili deca kad su stupili u brak. Nikad prema njemu nisam imala odnos kao prema zetu već uvek kao prema mom četvrtom detetu. Taj odnos je i sad takav i takav će ostati iako sam baka njegovim sinovima: Luki (14) i Andreji (12).

• Da li ste nekad, kao kreator, ušli u sport?

–  To se dogodilo samo jedanput. Kreirala sam, pre desetak godina, uniforme za žensku tenisku selekciju Jugoslavije. Bio je to lep mali posao. U tom smislu, za grupu ili "vojsku" ljudi nisam radila. Takvi poslovi, kao što je kreiranje i šivenje uniformi za, na primer, JAT, MUP, Vojsku... su vrlo unosni, ali se ne dobijaju bez nekih zakulisnih radnji. Tu nemam prolaz...

• Šta posebno pamtite iz školskih dana?

– Mnogo toga, ali izdvojiću dva, za mene, značajna detalja: Kad sam imala samo pet godina, a to je bilo u martu 1953, moj otac, agronom po zanimanju, dobio je premeštaj. Iz mog rodnog Podujeva, na Kosovu, preselili smo se u Brzu Palanku. Tu nije imao ko da me čuva. I majka je radila. Brigu o menu, u radno vreme, preuzela je učiteljica. Posle samo tri meseca, u junu te godine, dobila sam svedočanstvo o završenom prvom razredu. Jer, učiteljica je zaključila da više znam od drugih... Posle osnovne škole završila sam, u Beogradu, gimnaziju i  Višu defektološku, a kad sam otvorila butik i Tekstilnu školu... Drugi, za mene značajan detalj iz školskih dana, je što sam u petnaestoj godini dobila nagradu kao najbolji mladi pesnik Beograda. Tu nagradu uručio mi je jedan, tada mlad, zgodan pesnik, koji je, u to vreme, bio u književnom usponu. Zove se Matija Bećković.

• Od kad ste kreator?

– Ovim poslom sam počela kasno, ali hrabro da se bavim u 35-toj godini, kad sam imala troje dece i muža koji je ostao bez posla. Radila sam u Zavodu za zaštitu spomenika kulture grada Beograda. Bila sam referent za arhivu. Taj posao me potpuno degradirao. Na tom poslu osećala sam se užasno. I, kad mi se ukazala prilika da raspolažem ovom malom radnjom u Deliskoj ulici, dala sam otkaz u Zavodu i počela da radim i učim sve o tekstilu, sve o tehnologiji robe, sve o istoriju mode kroz decenije i vekove... Nisam želela da preprodajem ništa ni iz Turske, ni iz Italije... Od početka sam se upustila u kreacije. Bilo je to 1983. godine. To učenje je trajalo, bogami, sedam godina. Imala sam sreću da sam u tom periodu upoznala jednu čarobnu ženu, gospođu Anđelku Sljepčević, sa Akademije umetnosti, koja mi je savetima beskrajno pomagala.

• Šta je to što sad posebno obeležava vašu firmu?

– Sad se bavim i proizvodnjom, niza muških i ženskih odevnih predmeta. Imam  svoje firmirane parfeme, kozmetiku, cipele, tašne... Ta moja robna marka, taj moj brend "VR", bi sad mogao da krene bržim koracima napred kad bi kod nas, u Srbiji, sve funkcionisalo onako kao bi to trebalo da bude. Kad to kažem mislim na sve zakone koji sputavaju legalan, a na drugoj strani, praktično, podstiču ilegalan rad ove vrste. Ipak, za svoj rad sam dobila pohvalu Privredne komore Beograda... Pa, zadovoljna sam. Ne mora sve da bude izraženo ciframa, novcem... Priznanje je, po nekad, mnogo značajnije.

• Da li imate ponuda iz inostranstva?

– Evo, prekjuče i juče sam bila u Rimu na poziv glumačkog para Simonea Korentea i Đulije Bevilakve, koji su krajem septembra bili na mojoj reviji u Novom Sadu. Italijanima se ova revija svidela i pozvali su me na dogovor o saradnji na njihovom novom filmu. Trebalo bi da pripremim kostime za taj film.

• Ko diktira modu u svetu?

– Tekstilna industrija, a ne kreatori. Kreatori se samo snalaze u onome što im industrija plasira, od boja do kvaliteta tkanina. Jer, tekstilna industrija je veoma ozbiljan posao koji, posle farmaceutske i naftne industrije, donosi najviše para. Tako da kreatori, samo kroz neki umetnički izraz, mogu da budu ozbiljan učesnik u toj igri.

• Koliko se osećate ostvarenom u svakom pogledu?

– Čitam knjigu "Kako izlečiti sopstveni život" koja mi "kaže" da sve ono što sam radila nije bilo sa velikim greškama. Mislim da imam malo prostora za  velika kajanja. Verujem da sam se ostvarila kao žena, kao i da sam i profesionalno učinila vrlo mnogo. Bila bih jako nepravedna prema životu, Bogu i sebi kad bi rekla da nisam zadovoljna. Ali, meni je posebno značajno što sam uvek bila vlasnik svog života... I dva puta sam se baš zbog toga i razvodila. Očekivala sam od muževa istu količinu snage za koračanje unapred... Jer, po meni, život ima smisla samo pri kretanju u tom smeru... A da nisam vlasnik svog života verovatno bi se udala za nekog milijardera i živela lepo na krilima vetra. Mogla sam to da učinim 1990, ali nisam to htela. I ne kajem se...

• Ko sad, emotivno, ispunjava Vaš život?

– Mene emotivno ispunjavaju sećanja. Nisam više u nekim godinama kad tražim uzbuđenja ili ne znam šta... Uživam u svojoj deci, uživam u svom poslu... Ali, bila bi neiskrena ako bi vam rekla da ne želim sa nekim da ostarim. Ipak, kad naučite mnogo godina da živite sami, i kad vam kriterijumi budu mnogo, mnogo drugačiji, nego pre desetak godina, onda je jako teško pronaći nekoga ko može sa vama kvalitetno da deli vreme. U ovim godinama je besmisleno da budem bilo s kim, samo da bi sa nekim bila... Ja sam svoj biološki ciklus zaokružila. Imam troje dece, imam četvoro unučadi... Nemam ni ambicija ni želja da se, bez pravog razloga, za bilo koga emotivno vezujem...

• Da li ste vernik?

– Jesam. Evo, pre neko veče sam, sa mojom prijateljicom Draganom del Monako, ispratila episkopa Irineja Dobrijevića na službu u Australiju i Novi Zeland. I kad se nađete na jednom takvom mestu, okruženi duhovnim ljudima, ljudima koji samo zrače ljubavlju i dobrotom, onda shvatite koliko su dragoceni ti trenuci kad već imate privilegiju da budete u njihovom društvu. Vera je vrlo bitna u životu, a najvažnije je da Boga prepoznajete u sebi.

• Bez čega ne bi mogli?

– Ne bi mogla da ne radim ništa.

• Da li postoji osoba pred kojom nemate tajni?

– Ne postoji. Znam da nikada nikome ne bi trebalo sve da ispričam.

• Šta Vam je najvrednije u životu?

– Uz moju decu najvrednija mi je moja sloboda.

-----------------------------------------------------------------

Emur Kusturica je pravi primer džet-set čoveka

Kad je govorila o tako zvanom džet-set društvu, o ljudima koji žive van svih šema, glamurozno, na nesvakidašnji način... Verica Rakočević je kazala:

– Ja na to, uglavnom, gledam sa prezrenjem, posebno tu imitaciju života koju nameće Holivud. Videla sam taj bedni svet... A bila sam u situaciji da upoznam velike ljude, uspešne u svom poslu, oni su, najprirodniji. Život je glamurozan onoliko koliko vi možete da ga načinite lepim. Jedan od najuspešnijih naših umetnik u svetu je Emir Kusturica, a gde on živi... Pa u tome se vidi njegova genijalnost. On je čovek koji je mogao da bude na Menhetnu, na Jelisejskim poljima, u zamkovima Normandije.. A on živi u Srbije, na brdima iznad Užica. A zašto? Zato što je svestan toga šta je suština života. Ima divnu porodicu. Ima svoj talenat. Ima svoj posao koji radi kako hoće. On živi život punim plućima. Za mene je Emir Kusturica pravi primer džet-set čoveka. Tu reč stavljam tamo gde mislim da bi ona mogla da bude.