Tuđe je njihovo

Aleksandar Ilić je profesor Filološkog fakulteta u Beogradu na Katedri za svetsku književnost. Četiri godine proveo je na mestu ambasadora SCG u Pragu. Rođen je u Češkoj (1945), a tokom niza godina sovjetske okupacije podržavao je češke disidente. Jedan je od 13 osnivača ovdašnje Demokratske stranke. Tokom boravka u Češkoj, na mestu ambasadora, više puta ga je javno pohvalio predsednik Češke Republike Vaclav Klaus. Naime, posle jednog javnog izlaganja Aleksandra Ilića Klaus je rekao da bi bio ponosan da ima ambasadora kakvog Srbija ima u Pragu. Ta pohvala objavljena je u uglednom nedeljniku "Evro", pod naslovom "Srpski uzor". I druge pohvale Vaclava Klausa, upućene Iliću, bile su objavljene u češkoj štampi. Aleksandar Ilić je nosilac odlikovanja Ministarstva kulture Češke Republike za širenje dobrog imena češke kulture u inostranstvu i najvišeg odlikovanja Češke akademije nauka, medalje Jozefa Dobrovskog. Aleksandar Ilić je objavio tri autorske knjige, 20 knjiga prevedenih s češkog, niz političkih pamfleta, polemika, intervjua... Preveo je dela Havela, Kundere, Dinstbira, Čapeka, Hašeka, levičarskih filozofa Ivana Svitaka i Karela Kosika, kao i dela aktuelnog predsednika Češke Republike Vaclava Klausa...

Već godinu dana ste u zemlji, posle četvorogodišnjeg boravka na mestu ambasadora u bivšoj komunističkoj zemlji, danas članici EU i NATO. Možete li da uporedite češko i srpsko iskustvo?

– Važno je da poređenja budu obrazložena i konkretna. Jer, odavno je rečeno da poređenja hramlju, a moderna vremena su pokazala da metaforična asocijativnost može biti opasno sredstvo sugestivne manipulacije. Tako kod nas neki porede Kosovo i Metohiju sa Alžirom i tragaju za srpskim De Golom koji će pokloniti "slobodu" KiM, kao da je ta srpska zemlja francuska prekomorska kolonija, kao da će oni sami koliko sutra pokloniti Ulcinj "prirodnoj" Albaniji, i kao da bi De Gol – da sada mi poredimo, ali obrazloženo i konkretno – poklonio nekome katedralu u Šartru ili dolinu Loare. Tu se, dakle, ne traga za De Golom, nego za Petenom, s tim da naši dobrovoljni kandidati za tu ulogu nemaju slavnu biografiju nesrećnog, ucenjenog i  nedobrovoljno – pokleknulog  francuskog maršala.

Znak je političke nezrelosti, odnosno infantilnosti, a kod nekih i proračunate i preplaćene pokvarenosti kada se rešavanje problema poistovećuje s rogobatnom formulom "otarasiti se problema". Ovim drugim se problem ne rešava, nego umnožava do eksplozivnosti: nezavisnost KiM, nasilno menjanje granica u Evropi, otvorilo bi nove probleme na samom KiM, u Srbiji, Makedoniji, Crnoj Gori, Grčkoj, u regionu i u Evropi u celini.

Politika "balkanizacije" ("rascepkanosti", "zavadi pa vladaj", latinski "divide et impera"), negde se ipak mora zaustaviti. I tu stižemo do poređenja češkog i srpskog iskustva. Među pozitivna češka iskustva svakako spada miran razlaz Češke i Slovačke. Tragični ratovi u bivšoj Jugoslaviji zasenili su činjenicu da i mi imamo to iskustvo, i to kako u vreme Miloševića, tako i u vreme demokratske vlasti – razišli smo se s Makedonijom i Crnom Gorom, mirno, pored ostalog i zato što u te dve republike niko nije opkoljavao srpske vojnike u kasarnama, kao što je to bilo u Sloveniji, Hrvatskoj i BiH. Daleko smo od toga da opravdavamo kobne zablude Miloševićeve politike – samo upozoravamo da su za tuču uvek potrebna dvojica.

Pored razlaza sa Slovačkom, Češka je bila suočena s još dva ne mala izazova, o kojima je kod nas malo pisano. I tamo se pojavio još jedan separatistički naum, i to u Moravskoj. Za vreme nemačke okupacije Čehoslovačke, Slovačka se kao kod nas Hrvatska otcepila kao nezavisna država, a današnja Češka se zvala Protektorat Češka i Moravska. Taj naum je zaustavljen, na dalje podele je stavljena tačka. Drugi izazov je bio i jeste opasniji, jer je povezan s moćnim spoljnim faktorom. Reč je o zahtevu iz Nemačke, tačnije, iz Bavarske, stranke CSU i njenog vođe Edmunda Štojbera, za revizijom odluka Potsdamske konferencije, kao i Benešovih dekreta na osnovu kojih je posle rata iz Čehoslovačke iseljeno gotovo tri miliona sudetskih Nemaca, uz konfiskaciju njihove imovine. Zahtevano je čak da revizija Benešovih dekreta bude uslov za prijem Češke u EU. I taj naum su Česi suzbili. Evropski parlament je odbacio Štojberove zahteve.

Češki ulazak u EU bio je praćen pozitivnim uslovljavanjima, uobičajenom demokratskom standardizacijom, lekovitom za bivše komunističke zemlje, i očigledno neprihvatljivim uslovljavanjima koje su Česi složno, ako hoćete – monolitno, odbacili. Žao mi je što u ovoj prilici nemamo prostora za osvetljavanje izuzetno zanimljivih postupaka i fascinantnih detalja, u ostvarivanju češkog plana za zaštitu državnog suvereniteta u globalističko – mondijalističkom vrtlogu.

A ulazak u NATO?

– Češka je najpre ušla u NATO, 1999, a zatim u EU, 2004. Istorijski posmatrano, Česi imaju jezivo traumatična iskustva s nemačkim nacizmom i ruskim staljinizmom. Tradicionalni zaštitnik Čeha oduvek je bila Amerika. Supruga Tomaša Garika Masarika, Šarlota, bila je Amerikanka, a koliko je Masarik bio emancipovani feminista, govori i podatak da je svom prezimenu pridružio devojačko prezime svoje supruge, Garik. Odnos Čeha prema Amerikancima bio je i ostaje blizak divljenju– uostalom, i kod nas je bilo slično do 1999. Česi su pouzdani saveznici NATO-a, najpoznatije su njihove misije na KiM i u Iraku, što opet ne znači da u pojedinim situacijama nisu bili kritički nastrojeni prema akcijama NATO-a. Kod nas je malo poznato da je oko 65 odsto Čeha osudilo intervenciju NATO-a u SRJ, oko 17 odsto indirektno, izjavom da nemaju stav, a tek je skromni ostatak podržao akciju – reč je o najvećem procentu protivljenja u svim zemljama – učesnicama u intervenciji.

Drugi problem je aktuelan, vezan za formiranje vojne baze NATO u ČR. Oko 80 odsto građana je protiv, što se može objasniti tradicionalnim češkim pacifizmom, kao i procenom građana da im u sadašnjim okolnostima ne preti ozbiljna opasnost – da preti, odobrili bi zahtev saveznika. Tipična češka trezvenost.

Da zaključim: sve što je rečeno ne dovodi ni malo u pitanje pozitivne procese evroatlantskih integracija u Češkoj, koje su ovu zemlju učinile stabilnom i ekonomski prosperitetnom. Ali, ulazak u EU i NATO je dvosmerna ulica, u kojoj se interesi savezništva moraju usklađivati s nacionalnim interesima zemlje – pridošlice. To govorim zbog onih koji u evroatlantske integracije transponuju komunistički mit o svetloj budućnosti beskonfliktne ataraksije. To ne postoji. Demokratska društva su otvorena, pozitivno konfliktna, u kojima se različiti interesi usklađuju kompromisom. Slepa poslušnost, ta zlokobna komunistička navika, vodi u zatvoreno društvo, u carstvo neslobode, zla.

To objašnjava, pored ostalog, prevagu evrorealista, evroskeptika, u Parlamentu EU. Naravno, oni nisu protiv EU, već protiv opasnosti od birokratskog centralizma koja dolazi iz Brisela. Našim oduševljenim sanjarima evroatlantske idile treba preporučiti kritičke spise ne samo levičara Noama Čomskog, već i nove radove desničara Zbignjeva Bžežinskog.

Svakako ste čitali ustav? Šta je po Vašem mišljenju u njemu dobro, a šta manjka?

– Kao pravni laik, i s tom rezervom, za mene je u ustavu najvrednije to što zaustavlja dalje cepkanje Srbije. Pogledajte, uzgred, spisak stranaka i organizacija, objavljen u prošlom broju NIN-a, koje se zalažu za bojkot referenduma. Po pravilu je reč o onima koji zastupaju nezavisnost Kosova i Metohije i smanjivanje Srbije na beogradski krug dvojke.

Reč je u isto vreme o izuzetno modernom, evropskom ustavu koji pouzdano određuje kako autonomne pokrajine, tako i regije, prava manjina i individualna prava. Manjkavosti? Procedura za izmene ustava izuzetno je fleksibilna, što takođe svedoči o njegovoj demokratičnosti. I ne samo to. To je prvi nekomunistički ustav u višestranačkoj, slobodnoj Srbiji.

A preambula o Kosovu i  Metohiji?

– Niko u Srbiji nema mandat od naroda da potpiše nezavisnost KiM. Čak i u najgorem slučaju stavljanja Srbije pred svršen čin, nametnutim rešenjem, uz najgrublje kršenje međunarodnog prava, mi predaju KiM nećemo potpisati.

Dozvolite mi jedno ispovedno, na prvi pogled možda malo fiškalsko-prizemno poređenje. Kada su komunisti mojoj porodici oteli kuću, ponudili su nam nekakvu zlehudu nadoknadu. Nismo to prihvatili. Posle pola veka, ja se nalazim u povoljnijem položaju u borbi za povratak opljačkane imovine, prosto zato što su moji roditelji verovali u pravdu i imali osećaj za vreme.

Beograd je nekada bio turski grad. Danas više nije. Istorija je duga parnica. To je za mene preambula  Ustava o Kosovu i Metohiji.

Naši instant-političari, obuzeti ispraznim mitom brzine, hoće da i pitanje Kosova i Metohije reše nekako na brzinu, da ga se otresu... Poklonili bi Kosovo i Metohiju za zlehudu nadoknadu.

Zanimljivo je, međutim, da se neki među njima i te kako vatreno bore ne samo za svoju imovinu, koju su im komunisti oteli, nego i za "imovinu" koja nije njihova, nego u revoluciji oteta i prisvojena. Kosovo i Metohiju bi dali, ali svoje, čak i kad je tuđe, ne daju po cenu života. Čak i kad dobijaju ne zlehudu, nego adekvatnu nadoknadu. Pa sad gledajte s kakvim originalnim tipom ljudi imamo posla... CK i OVK, njihovo je tuđe.