Tajna konačnog rešenja

U jednom rijalitiju jedne naše televizije dve javne ličnosti ove zemlje progovorile su jezikom ksenofobije. Obe rekoše da ne vole Jevreje, u tom kontekstu jedna persona spomenula je i bombardovanje Jugoslavije 1999, dok je druga izjavila nešto u stilu „da voli Srbiju, a ne voli Jevreje”. Obe javne ličnosti nisu više u rijalitiju. Hoće li se na tome i završiti?

Zašto, dakle, krv, tle i ksenofobija na javnoj sceni u Srbiji 21. veka? Otkuda kvaziintelektualni terorizam na javnoj sceni u ovoj zemlji? Otkuda etničke predrasude u Srbiji danas? Zar već nismo prešli taj put od ograničene ksenofobije do nagodbe sa Zapadom? Ili smo sada u fazi „demokratskog” nacionalizma? Od religioznog, preko ultrakonzervativnog, do onog koji mrmori protiv Jevreja? Pa Jevreji i Srbi su jedina dva naroda koja su u Drugom svetskom ratu doživela genocid.

Koliko smo blizu formule „danas sa plakatom, sutra sa automatom”? Gde je naše ekspeditivno pravosuđe? Jer, sutra nam se može dogoditi da neko u nekom rijalitiju, pijan ili trezan, izjavi „da voli Srbiju, da je Srbin od glave do pete, da je rođen negde u nekom selu podno Kopaonika, da pripada demokratskoj desnici, ali da je Adolf Hitler bio za njega samo graditelj odličnih autoputeva”. Rijalitiji su čudo ove zemlje, ona putem njih kao da živi svoj produženi 20. vek.

Deficit, makar i rudimentarne, demokratske političke kulture koja bi bila ukorenjena u masama, a koji sve do danas nije u Srbiji prevaziđen, i kome su se pridružili iz 19. i 20. veka „stare boljke” nikada zaista trajno etabliranog građanskog poretka i autoritarna iskustva socijalizma, doprineo je tome da su slabosti društva omogućile jačanje nacionalizma. Pošto se legitimnost teško kod nas uspostavlja ekonomskim uspehom, sve totalitarne elite podležu povremeno iskušenjima da svoj opstanak na javnoj sceni obezbede i posezanjem za nacionalističkim ideologemama. Naravno, vrlo je diskutabilno da li rijalitiji okupljaju elitu. I šta je to elita uopšte danas u Srbiji?

„Konačno rešenje jevrejskog pitanja” prvobitno je predstavljalo jednu od velikih tajni nacističkog režima. Mnogi u svetu pravili su se, sve do 1945. godine, da ništa ne znaju. A znamo kako je završilo to „konačno rešenje”. Šest miliona ubijenih Jevreja.

Vreme je da u ovoj zemlji profunkcioniše odgovornost za javno izgovorenu reč. I u rijalitijima. Jer, ovde nije reč o verbalnom deliktu. Danas Jevreji, a sutra?