IZVOZ BEZBEDNOSTI

Baš je puklo kod Paraćina. Bio je to ekvivalent "malog" nuklearnog udara od tri kilotone. Da je udarni talas nekako izbegao bočne bedeme i krenuo horizontalno, valja strepeti da bi Paraćin i Jagodina bar donekle ličili na Drezden iz pozne jeseni 1944. U prošli četvrtak srpsko Pomoravlje je ipak imalo nešto sreće. Uz zastrašujuće buđenje i bunovno aktiviranje već stečenog "bombarderskog refleksa", zbunjeni Paraćinci su se opravdano prepali da je još jednom počelo ono najgore. Bez sirene i upozorenja, ali u ranu zoru, kad su detonacije najstrašnije. A onda valjda nekakvo crno olakšanje: nije NATO, to su pukli naši.

Nije bilo mrtvih glava. Samo veliki strah, a onda bes i neverica i trezveno, logično pitanje: šta to rade sa nama? Jer, ipak je to katastrofa koja ubedljivo najavljuje nove incidente. Nema mnogo razloga za optimizam. Ranije, slične ali manje, nesreće nisu pomogle da se lančana detonacija zaustavi.

Srbija je uglavnom na skladištima, planduje zajedno sa njima, i spokojna je dok unutra tinja sporogoreći štapin. Usred velikih gradova nalaze se opasna hemijska postrojenja. O tome se ćuti dok arsenali sami ne progovore. Sada je dockan premeštati negde daleko od Paraćina opaki magacin. On se premestio sam, posejavši svoju smrtonosnu (i neeksplodiranu robu) više kilometara unaokolo. Po proplancima, šumarcima, vikend naseljima. I u neke, ionako nesrećne, izbegličke kampove.

No, šta se dogodilo u Paraćinu? Izgleda da to ipak nije bila diverzantska pakost, niti teroristički udar, izveden našim magacinskim sredstvima. Bilo bi suviše neoprezno isključiti bilo koju mogućnost, ali izgleda da je drmanje Pomoravlja izazvano višegodišnjom akumulacijom najgorih okolnosti. Sve što je moralo da se dogodi da bi bilo detonacije – desilo se. Ništa što bi to moglo da spreči nije urađeno. To je, naprosto, deo folklorne srpske strategije koja brani od moguće kataklizme, a glasi: neće valjda!

Skladište je bilo pretrpano. Sredstva u njemu su, izgleda, bila u haotičnom rasporedu. Rat je ostavio svoje tragove, a sve je manje mesta za odlaganje penzionisane tehnologije i opasnih naprava. Sve to ostaje u nekom ograđenom magacinu, dok ne propadne od rđe, ili odleti u vazduh, pod uticajem impulsa koji još nije jasan.

To je možda bio mehanički udar, pod uslovom da neki projektili nisu odvojeni od upaljača. Ili požar na otvorenom, gde su neke stvari bile nagomilane. Ili električni impuls, nastao od kratkog spoja loše električne instalacije (teško je verovati da je bila dobra), što je moglo da izazove aktiviranje trotila ili vitezita bez detonatora. Velike vibracije takođe mogu da dovedu do lančane reakcije brizantnih sredstava.

Ne može se izbeći ni nesrećni "ljudski faktor". Od njega sve počinje, i tu se negde okončava. Najteže je, naravno, rukovaocu skladišta, kome je radno mesto bukvalno pretvoreno u paru i prašinu. Šta je uopšte mogao, i šta je radio taj čovek? Oko njega je bilo tri i po hiljade tona eksploziva. Sa nekoliko vojnika on je svakodnevno sedeo na toj bombi, verovatno nemoćan da bilo šta učini. Haos u skladištu izgleda nije bio njegov, nego deo sistema. Trpaj dok može da stane! Šta je ostalo na dnu, to mu je, dok sasvim ne utrne ili se probudi njegova paklena narav.

Da bi Srbija bila bezbednija, država mora da odvoji nešto para. I to odmah, jer paraćinski slučaj možda najavljuje nove nesreće. Ni stare još nisu objašnjene. Vojska ne zna gde da dene opasna sredstva kojima je istekao rok. Više nema skladišta koja su dovoljno daleko od gradova. Magacini se nisu pomerali, ali su im se naselja primicala. U ovom času važno je saznati šta se događa na drugim mestima, tinja li negde i šišti onaj zlokobni štapin.

Ali, i to su samo vatrogasne mere. Ako Srbija već leži na svojim nekontrolisanim bombama, one se jednom moraju demontirati. I to tako što će se iz korena promeniti odnos države prema vojsci. Vlast se sada štrecne samo kad nesreća bude dovoljno moćna da poremeti mir državnih činovnika. Pre nekoliko dana jedno zapušteno skladište je potreslo Srbiju. Za takvu detonaciju ne može biti odgovoran samo podoficir koji je imao ključeve tog paklenog arsenala, i redovno podnosio jednolične, rutinske dnevne raporte: sve je u redu, nije bilo nikakvih promena.

Na brdu, odmah do Paraćina, ništa nije bilo u redu. To smo saznali suviše dockan da se bilo šta moglo ispraviti. Tipična boljka jednog zapuštenog sistema, čiju rigidnost ionako svi dovode u pitanje. Pa i sama vojska i njena država. Ali, još se ništa ne menja. Kako je na ostalim skladištima? Naravno da je sve u redu, svaka druga ocena bi mogla da uznemiri javnost. Kao da je bolje živeti u blaženom neznanju i buditi se u eksplozivnom košmaru.

Vlada i parlament još oklevaju sa izborom ministra odbrane. Radikali teraju svoje nadripatriotske šege sa Zoranom Stankovićem, a i on se snebiva, jer šta bi drugo. Ne zna čovek da li ima resor, ili mu ga je Toma ukinuo. Predsednik Srbije, sa svoje strane, uporno govori o izvozu bezbednosti. Eto šta sve mogu loši savetnici!

A vojska briše gar i čur sa lica, uz uzdah olakšanja. Nema mnogo štete među civilima, samo srča. U Paraćinu je ionako srpska fabrika stakla.