Čišćenje

"Vaš suprug više ne živi ovde." Tu rečenicu je decembra 1992. Alenki K. izrekla šalterska službenica u opštini Ljubljana, uništavajući dokumente njenog muža, koji je teško bolestan ležao kod kuće. Ovo je jedna od "usmenih presuda" koje su zauvek promenile život hiljada ljudi izbrisanih u osamostaljenoj Sloveniji. Ironija je da je Sloveniji put u Evropsku uniju utrla i činjenica da nije opterećena hipotekom krvavih obračuna na Balkanu, iako je pedantno sprovela etničko čišćenje, prvo na tlu raspadajuće SFRJ. Čin "administrativnog brisanja ljudi" zabeležen je tek nedavno, u ponekom izveštaju evropskog komesara za ljudska prava.

Država je posle decenije natezanja priznala brojku od 18.305 građana poreklom iz drugih jugoslovenskih republika, koje je 26. februara 1992. bez ikakvog obaveštenja, pravne pouke ili prava na žalbu izbrisala iz registra stalnog prebivališta. Neki dokumenti svedoče da je taj broj čak četiri puta veći. Na udaru su se našli "južnjaci", a ostalim strancima, onim pravim, nije falila dlaka s glave. Što se tiče diskriminisane grupe ljudi koju su mediji poetično krstili "izbrisanima", oni su ostali bez dokumenata, službe, imovine, prava na zdravstvenu zaštitu, isplatu penzija… Ali ni to nije sve – policija je izbrisane lovila u rutinskim racijama, a oni koji su uhvaćeni bez važećih dokumenata odvođeni su u pritvor ili deportovani na granicu s Hrvatskom i isterani u ratom zahvaćena područja. Neke od njih porodice dan-danas traže.

Ono što ovu ljudsku nesreću čini još većom jeste da je zvanična Slovenija znala za razmere zločina. Iako je slovenački PEN i intelektualnu elitu više brinula sudbina konja lipicanera, neki slovenački novinari i prvaci Helsinškog komiteta otkrili su već 1992. usud izbrisanih i zahtevali pravdu za obespravljene. Profesor Ljubo Bavcon je kao šef slovenačkog odbora za zaštitu ljudskih prava još 1994. upozorio tadašnjeg premijera Janeza Drnovšeka na masovna kršenja prava ljudi. Bez odziva. Tada postaje jasno da to nisu sporadične devijacije, već "usmereno delovanje iza koga stoji politička volja da se iz Slovenije ’očiste’ svi oni koji nisu prihvaćeni u državljanstvo".

Hugo Grocijus je daleke 1621. zapisao da su nadređeni odgovorni za nedela podređenih "ukoliko su za njih znali i nisu ih sprečili". U slučaju izbrisanih, progon planera i izvođača zločina sasvim je otkazao. Štaviše, akteri "čistog etničkog čišćenja" nagrađeni su bleštavim funkcijama, kod kuće i u inostranstvu. Što nije dobro, ne samo za stanje ljudskih prava u Sloveniji, nego i za Srbiju, Bosnu, Hrvatsku, Makedoniju, Crnu Goru, sve države koji u čekaonici EU u pola glasa ukazuju na ovaj problem.

Tragično je da te nepravde, koje službena Ljubljana ignoriše (iako je i Ustavni sud Slovenije osudio nezakonitost postupaka prema izbrisanima), hrane naopaku mržnju protiv slovenačkog naroda u celini. Ne treba zaboraviti da su za kalvariju izbrisanih krivi pojedinci na vlasti, a ne puk koga slovenački državni mediji kljukaju propagandom o "špekulantima, agresorskim oficirima JNA". Paradoksalno, Slovenija se u EU bori za poštovanje ljudskih prava, a u slučaju izbrisanih dokazuje potpunu nemoć da pređe s reči na dela.