Kvar u Dobrinjskoj „zabiberio čorbu" majstorima EDB-a

Zima se juče uvlačila u kosti prolaznika u Dobrinjskoj ulici, a košava strujala kroz prste radnika „Elektrodistribucije Beograd” koji su celo jutro popravljali kvar na srednjenaponskom kablu. Vatru, koju obično zapale da se ogreju kada se dogodi havarija van centra grada, ispred ulaza u zgradu u poprilično prometnoj saobraćajnici juče nije bilo moguće potpaliti, pa su se snalazili kako znaju i umeju i žurili da posao što pre obave. Da nisu premrežili šest trafoa koje napaja havarisanainstalacija, bez struje bi ostalo oko 3.000 stanova u centru grada, a stali bi i svi trolejbusi koji tuda saobraćaju.

Dok su dvojica montera lemila spojnice, ostali su povremeno mućkali boce s gasom da im se na niskoj temperaturi plin ne zaledi, jer bi se onda i sav trud izjalovio. Isto je moralo da se postupa i sa uljem za izolaciju kabla.

– Više i ne osećamo hladnoću, bole nas kosti koliko smo promrzli. Pukotina na provodniku, veličine zrna bibera, baš nam je „zabiberila čorbu”. Sečemo, spajamo i prekrajamo od 9.15 časova, a radovi će potrajati bar do 14 sati. Greje nas pomisao da ćemo, kad sve završimo, otići u naš topli pogon na Konjarniku, gde nas čeka kafa i čaj. Alkohol naravno ne dolazi u obzir, pa mi radimo sa strujom – kaže Vjekoslav Marković, pripadnik petočlane majstorske ekipe EDB-a, s kojom se spustio u okno na asfaltu.

Goran Kostić, vođa tima, ističe da je bivalo da mu se zvono telefona oglasi i usred noći okovane mrazom od „minus” deset i kusur…

– Dođem kući sav prljav od ulja i blata. I samo što se istuširam, stiže poziv iz centrale. Naravno, uvek je hitno jer neko je ostao u mraku, a moj zadatak je da organizujem ljude i popravim kvar. Plata od četrdesetak hiljada je jadna za ovaj posao, ali bar dobijem nadoknadu za prekovremeni rad, pa supruzi Ivanki mogu da kupim poklon za duševni bol što se usred noći iskradam iz kreveta. Šesnaest godina je sa mnom, šta će, navikla se, ali nekada baš i nije prijatno – objašnjava Kostić.

Ošišan do glave i uvek oran za šalu, kolega Goran Simić sa smeškom skida kapu pokazujući golo teme, pa mu dobacuje da posluša iskusnijeg i svede kosu „na nulu”, jer onda neće morati da strahuje da će se prehladiti kad mu, baš posle kupanja, stigne nalog iz firme da mora na teren.    

Milan Todosijević kaže da mu je bilo najgore kada su u ponedeljak kod Ministarstva finansija popravljali kvar na kablu iz 1954. godine, u šahtu punom vode. Iz šahta, na dubini od dva i po metra, ulazili su u drugi, koji, kažu, ko zna ko je i kada poslednji put otvorio.

– Isparenja su bila nepodnošljiva. Nas četvorica smo se smenjivali na petnaest minuta. Kada smo izlazili iz rupe teturali smo se ko pijani. Ne ponovilo se. Najgore nam je kada građani ospu paljbu po nama što nemaju struje, a mi se mrznemo povazdan da što pre otklonimo kvar. Pravimo se da ih ne čujemo, ništa nam ne vredi da im objašnjavamo da nam je dovoljno što rizikujemo živote radeći s kablovima pod naponom, jer tako mora kod intervencija na niskonaponskoj mreži. Zato ćemo zapamtiti nedavnu popravku u Požeškoj ulici. Trajala je 21 sat, od 9 do 6 časova narednog dana. Ruke su nam pucale od mraza, a leđa od bola jer smo neprestano bili sagnuti. Stanari nisu prestajali da negoduju što nemaju struje, a jedinu pauzu smo napravili dok smo popili kafu i pojeli sendvič koji su nam donele kolege, ne izlazeći iz okna na asfaltu – objašnjava Todosijević.