VREME KAD GENERALI ĆUTE

Čime će Moskva odgovoriti na poljsko-češko-američki "protivraketni" izazov? U igri protiv njenih interesa sada je po svemu sudeći još i Gruzija. Jedno mesto za američki radar, povezan s raketama u Poljskoj, traži se "odnedavno" i na Kavkazu, a prvi u redu koji Vašingtonu nudi vojno gostoprimstvo jeste Tbilisi.
Predsednik Sakašvili ne odustaje od ideje da granica Gruzije i Rusije postane granica Rusije i NATO-a. U protivnom, Gruzija se "neće nikada osećati bezbednom".

Utisak je da Rusija nema gotov odgovor na pitanje. Potrebno joj je vreme. Čini se da ne zapaža mnogo drugih mogućnosti osim političkih – na koje se predsednik Putin uostalom i oslonio govoreći nedavno u Minhenu. Njegov govor proizveo je utisak na vlade i ostavio dubok trag u evropskom javnom mišljenju. Stvara se jezgro savezničkog pritiska na administraciju predsednika Buša da i ona razmisli. Zbog čega je Americi potrebno da gotovo izazivački eksploatiše antirusko raspoloženje vlade u Varšavi? Kome je potrebno da se Rusi osećaju bezbednosno ugroženi?

Posle Putina, u javnosti su se oglasili ruski generali, ali manje ubedljivo. Glavnokomandujući raketnih strateških snaga general Solovcov "obećao je" da će se Poljska i Češka naći na nišanu ruskog nuklearnog oružja. Šef Generalštaba general Balujevski nagovestio je da će Moskva možda istupiti iz sporazuma Rusije i SAD o raketama kratkog i srednjeg dometa. I konačno, kada je obelodanjeno da je u američkom rasporedu PRO još možda i Kavkaz, komandant vazduhoplovstva general Mihajlov požurio je s izjavom da ruski avioni mogu doleteti i uništiti američku instalaciju bilo gde na Kavkazu.

"Mogu", ali ni prvo, ni drugo, ni treće nije proizvelo željeni utisak. Vašington je više pogođen time što je javnost Evrope na prečac osvojena rezonovanjem i argumentima koje je izneo Putin (resor Kondolize Rajs pozvan je da Moskvi "bolje objašnjava" problem!) nego što ga brine to čime prete generali. Jasno je da Rusija neće početi rat zbog američkih baza na teritoriji druge suverene zemlje. Ukoliko bi pak Moskva istupila iz sporazuma o projektilima kratkog i srednjeg dometa, na šta aludira Balujevski, zar time ne bi samo politički olakšala Vašingtonu? Nuklearne krstareće rakete sutradan bi mogle osvanuti na teritoriji rusofoba Baltika – na dva minuta doleta do Moskve.

Osim toga, zašto napuštati sporazum ako već nema sredstava da se proizvedu projektili koji su predmet dogovora? Prvenstveni akutni problem Moskve jeste zameniti dotrajali arsenal sovjetskog strateškog oružja, dovoljnim brojem "topolja M". "Topolj M" se proizvodi i uvodi u dežurstvo dinamikom od pet do sedam raketa godišnje – a potrebno je do 2012. proizvesti ih i rasporediti oko pedeset godišnje. U protivnom, u opasnosti je ravnoteža u rusko-američkom nuklearnom zastrašivanju. Njihova uzajamna pretnja odmazdom je apsurd s realnim političkim učinkom. Tokom hladnog rata Vašington i Moskva uspešno su se suzdržavali od pokušaja prodora u "dvorište" tuđeg bezbednosnog uticaja.

Psihološki, tas tog apsurda pomeren je danas na štetu Rusije, pojedinošću o dotrajalosti arsenala. "O čemu raspravljamo? Kakva odbrana od raketa? Odbrana, od čega? Njima ništa nije ostalo. Oni sada nemaju ni raketa, samo tovar zarđalog metala, to je sve!" Navodno, to su reči bivšeg ministra SAD Pauela saveznicima u Evropi – ako ga je verno citirao predsednik Putin, govoreći starešinama ruske bezbednosti pre tri dana.

Šef Kremlja šalje Evropi signal protiv današnjeg američkog argumenta. Želi da kaže – izgovor Vašingtona za agresivan korak napred, još bliže Rusiji, nema činjeničnu osnovu. Ima lažni povod. Međutim, izgleda da to i jeste pravi problem – neuverenost SAD u postojanje ruskog vojnog odgovora. Ako je tako, onda je trenutak Rusije onaj u kojem generali treba da ćute, puštajući da teret iznesu političari. Neubedljive alternative su opasne.