Mašta i kreacija na tenderu

Slučajno je rođena u Valjevu, a da taj grad više nikad nije videla. Posle je nekoliko godina živela u Kragujevcu koji je dao pečat njenom bitisanju na ovome svetu. Tu je Sonja Vukićević, sa značajnim crnogorskim arhetipom u sebi, zadobila početnu, najvažniju životnu snagu i optimizam.

Kada je došla u Beograd imala je šest godina. Sa železničke stanice, pravo u Birčaninovu ulicu broj 28. Prvi utisak bio je da je zalutala u bajku. Izgledala joj je kao ulica kestenova. U međuvremenu, ova značajna odrednica na Slaviji, upisala se i kao ulica ambasada i konzularnih predstavništva.

Za umetnicu je, pre svega, ostala upamćena po starim beogradskim porodicama, belogardejcima, studentskoj menzi, DIF-u, Narodnom univerzitetu i jednom bunkeru. Iako se kasnije preselila u Karnegijevu ulicu, kod Mašinskog fakulteta, a danas stanuje u blizini voždovačke crkve, sećanje na Birčaninovu je nešto posebno.

Redovi ispred ambasada

Birčaninova ulica je za balerinu, koreografa, scenografa, rediteljku, jednom rečju multimedijalnu personu cenjenu u evropskim okvirima, ostala neprevaziđena. Graciozna ulica na Slaviji je možda izgubila na svojoj tišini i miru, ali nikako ne bledi na značaju. Birčaninova je prisutna u hiljadu njenih snoviđenja.

– To je važna ulica, imala je neizbrisiv uticaj na mene. Suštinski je opredelila moje odrastanje, bitno uticala na formiranje životnih stavova. Zanimljiva je i po tome što su u njoj živeli pisci, kompozitor Logar. Išla sam u osnovnu školu preko puta bugarske ambasade. Na uglu je bila kafana "Mali Pariz", a na drugom ćošku Narodni univerzitet "Đuro Salaj". Deca iz kraja su tu besplatno gledala sve filmove. Na mestu zgrade Fonda PIO nalazio se nemački bunker, zatim kanal koji se protezao sve do Hrama Svetog Save. Kada pričam o toj ulici, zapravo govorim i o njenim stanovnicima.O jednom osiromašelom Belorusu koji je živeo u podrumu. Od njega sam dobila novčić iz vremena Oktobarske revolucije. Za razliku od danas, nekada smo se poznavali svi koji smo živeli u  kraju. Družila sam se sa siromašnima i bogatima. Svako dvorište u Birčaninovoj i okolini karakterisala je dinamična istorija. Nažalost, mnoge porodice su osiromašile i morale da odu. A kada nema ljudi koji su svojim životima davali pečat, ulica menja svoj oblik. Došli su oni koji nemaju oblikovan porodični identitet, da bi mogli da sačuvaju istoriju Birčaninove, istoriju Beograda. Posmatrano geografski, Birčaninova se proteže od Slavije i spušta do Sarajevske.U tom toku ona zahvata, dodiruje se sa važnim beogradskim ulicama i znamenitostima. Žao mi je što je donekle izgubila na svojoj lepoti, stilu, tišini, arhitekturi. Tamo gde je bila divna prodavnica, sada je podignuta zgrada za bogate ljude. Prostor nemačke ambasade ranije je pripadao jednom bogatom Beograđaninu. Kada sada prođem Birčaninovom, naročito mi se ne dopadaju redovi ispred ambasada. Osećam se tužno. To je pokvarilo, za mene, najlepšu ulicu u kojoj je izmešana prošlost i sadašnji trenutak, staro i novo – smatra Sonja Vukićević.

Arhitektura srećnih ljudi

U Beogradu, prema njenom shvatanju, nikada nije vladao sklad u pravoj koliko u nezamenljivoj arhitekturi ljudi.

– Veliki deo Beograđana je otišao. Oni koji su došli ne mogu da se naviknu na široke ulice. Antropološki su izmenjeni likovi ljudi koji šetaju gradom. Ne sreću se više aristokratske fizionomije lica. Izgubljena je radost, arhitektura srećnih ljudi. Beograđane je  krasilo vaspitanje. Lepota beogradskih devojaka i momaka odisala je aristokratijom. Poštovao se red. Znalo se ko je najpametniji, ko najlepši u gradu. Ko je bogat, a ko talentovan. To mora da se vrati Beogradu. Mora da se vrati optimizam, civilizacija i obrazovanje koje nedostaje velikom gradu – uočava razliku Vukićevićeva. Glavni zadatak onih koji brinu o njemu jeste da oforme prepoznatljivu estetiku Beograda.

– Ne može biti "Hajat" i ceo taj luksuzni kompleks sa, preko puta, prizorom totalne bede. Pre šminkanja ulica, treba pogledati ljude koji su propali i oronuli. Valjda su oni bitniji od fasada. Da sam na mestu bogatih ljudi, osećala bih skoro obavezu da godišnje sazidam dve, tri male kuće. Teritorije ima za čitavo čovečanstvo  – mišljenja je umetnica.

Zgradu "Geozavoda" u Karađorđevoj ulici posebno izdvaja i, uopšte, čitav taj kraj kod hotela "Bristol".

– Možda bi on mogao da preraste u otvorenu scenu. Da vlasti poklone delić nečega našim siromašnim umetnicima. Onima koji ne mogu ništa da kupe. Koji ne mogu da odu na nikakav tender. Ali mogu da konkurišu na svetskom tenderu originalnosti, mašte i kreacije. Upravo je to ono po čemu je Beograd bio i treba da ostane prepoznatljiv – zaključuje Sonja Vukićević.