Današnji svet je na silaznoj putanji

Kad želi da bude srećan, čovek ne sme po svaku cenu da izbegava nesreću – napisao je u svojoj knjizi „O duši i telu” Boris Sirilnik, francuski neurolog, psihijatar, etolog i psihoanalitičar, koji je ovih dana gostovao u Beogradu i Novom Sadu, gde je govorio upravo o tom delu.

Među njegovim knjigama, koje popularizuju psihologiju i koje su postigle visoke tiraže u Francuskoj, najpoznatije su „Scenario ljudskog ponašanja” (1996), „Čudesna nesreća” (1999), Ljubav na rubu propasti” (2004), pomenuta „O telu i duši” (2006), i „Autobiografija jednog strašila” (2008). Poslednje dve objavljene su i na našem jeziku u izdanju „Akademske knjige” iz Novog Sada u prevodu Dušana Janića.

Sirilnik, inače direktor istraživačkog centra u Tulonu, postao je poznat kao začetnik koncepta „rezilijencije” ili preporoda kroz patnju, koju je formulisao na osnovu sopstvenog traumatičnog iskustva iz detinjstva. Njegovi roditelji, Jevreji, stradali su za vreme Drugog svetskog rata od nacista, a i sam je bio zarobljen, ali je sticajem okolnosti uspeo da izbegne deportaciju, i to dva puta.

Prvi put su ga sakrili roditelji, drugi put se sakrio sam u toaletu jevrejske sinagoge. Na tom mučnom iskustvu Sirilnik je izgradio teoriju o tome da traume žrtava nisu neizlečive i da „deca ranjene duše”, koju on u svojim knjigama naziva „crnim pačićima”, mogu da dosegnu sreću.

Kažete da čovek ako želi da bude srećan ne treba po svaku cenu da izbegava nesreću…

U ljudskoj egzistenciji nemoguće je ne spoznati patnju. Svakom od nas pripada neka vrsta patnje. I šta tada treba da radimo? Da joj se potčinimo ili da joj se suprotstavimo? Ukoliko se prepustimo, provodimo život u patnji, ali ako se usprotivimo, ako se udružimo s patnjom da bismo stvorili umetnost, muziku, film, tada nastupaju momenti sreće. To je sreća otrgnuta od nesreće!

Za vas je glavna motivacija da postanete psihijatar bila obaveza da razumete. Jeste li uspeli da shvatite zašto su obrazovani ljudi sposobni da nanesu takve strahote poput onih koje su nacisti naneli za vreme Drugog svetskog rata?

Posle rata u Francuskoj postojala je jedna, nazvaću je, „lenja misao” da su ljudi koji čine monstruozna dela, jednostavno, monstrumi. To uopšte nije tačno. Nacisti jesu počinili monstruozna dela, ali oni su bili pripadnici jedne lepe germanske kulture, nemačke civilizacije. Većina njih su bili veoma obrazovani, a u sopstvenim porodicama su bili normalni i fini ljudi, dobri očevi i dobre majke.

Međutim, oni su bili potčinjeni jednoj jedinoj predstavi o svetu. Smatrali su da drugi nisu ljudska bića. Ubiti jednog Jevrejina, to nije strašno, smatrali su. To je čak dobro, jer Jevreji nisu ljudi. Oni su Jevreje nazivali komadićima drveta ili papira. Dakle, nije strašno baciti komadić drveta u vatru. Nacisti su bili izopačeni i živeli su u jednom svetu u kome postoje samo oni, ne postoje drugi. To čak i danas postoji u Africi. Ili kao što je Markiz de Sad smatrao da žene nisu ljudska bića, da su samo marionete. Kada su mu govorili da one pate, odgovarao je: „Ništa strašno što one pate, važno je da to mene zabavlja.” To je razmišljanje jednog izopačenog čoveka, a u mnogim ratovima ceo narod može da bude takav.

Kako psihologija definiše tu osobinu?

Kao narcisizam. Ranije se govorilo o perverziji i izopačenosti. U medicinskoj i religioznoj definiciji, perverzan je bio onaj ko je imao seksualne odnose bez namere da ima dete. Tako su govorili sveštenici i lekari, ali danas to nema nikakvog smisla i danas se kaže da je definicija perverznog – narcisizam. Dakle, perverzni su oni kojima je važno samo njihovo zadovoljstvo.

Može li se reći da je to bolest?

Ja ne upotrebljavam reč bolest, ali to je jedan zastoj u razvoju. Dakle, onaj ko je tako izopačen i perverzan, zaustavlja svoj razvoj i nema empatiju. Ne stavlja se na mesto drugog. Nacisti i svi drugi narodi za vreme rata zaustavljaju svoj razvoj i ne zanima ih drugi, niti ih zanima kultura drugog naroda. Nacisti su bili civilizacija u kojoj nije postojala druga civilizacija. Dakle, oni su bili jedna narcisistička civilizacija.

Vaše knjige imaju terapeutsko dejstvo i postigle su veliki uspeh. Ipak, u Francuskoj ima i onih koji Vas osporavaju. Šta vam zameraju?

Onih koji me osporavaju ima veoma malo. Moje teorije se predaju na svim fakultetima. Svi studenti biologije, medicine i psihologije uče moje teorije. Ali tačno je da postoji jedna mala grupa koja diže glas protiv moje teorije. To su „lakanisti” (pristalice francuskog psihoanalitičara Žaka Lakana – prim. aut.) koji nisu ni čitali moje knjige zato što je to nešto novo i zato se plaše svega što je novo. Oni jednostavno upadaju u rizik da psihologiju transformišu u dogmu. I Frojd i Lakan su želeli da psihoanaliza postane nauka. Ali ta mala grupa, koja je vrlo glasna, pretvorila je psihoanalizu u papagajsku priču.

Kako biste definisali današnji svet u kome se insistira na političkoj korektnosti, ali u kome stradanja ljudi nisu prestala?

Današnji svet je na silaznoj putanji! Posle rata u Francuskoj smo bili jako siromašni, mnogi gradovi su bili uništeni, bilo je 400.000 mrtvih, ali postojao je jedan neverovatan optimizam, jer je rat bio dobijen. Mada Francuzi nisu bili ti koji su odigrali presudnu ulogu u pobedi nad nacizmom, zahvaljujući De Golu mi smo zamišljali da je tako. Period od 1945. do 1975. godine je doba francuskog optimizma. Video sam da su posle rata čitave porodice spavale na daskama, ali bi svi ujutru imali bele košulje i tako uredni odlazili na posao. Bili smo sto puta siromašniji nego danas, ali smo bili sto puta srećniji zato što smo bili na uzlaznoj putanji. Danas naša deca imaju kuće, imaju uslove za studiranje, idu na odmor, imaju deset puta više nego što smo mi imali u njihovim godinama, ali se razvode, strahuju da ne izgube posao, plaše se da imaju decu, jer su na silaznoj putanji. Postoje dva uslova za sreću: biti u afektivnoj sigurnosti i imati san o egzistenciji. A naša deca u Francuskoj nemaju danas ni jedno ni drugo.

Na šta je čovek danas sveden u potrošačkom društvu?

Na objekat potrošnje. Kada sam ja bio dete, žene su se uklapale u društvo svojim telom, svojom utrobom rađajući decu, a muškarci svojom snagom. Nekad žena nije mogla da postoji bez muškarca, niti je muškarac mogao da živi bez žene. Oni su stvarali jednu zajednicu, jedno neraskidivo jezgro. Danas je za mlade to nezamislivo. Oni se danas uključuju u društvo pomoću svojih diploma, koristeći umetnost ophođenja i umeće manipulisanja raznim mašinama. Znači ne socijalizuju se telima.

A sve to vodi u usamljenost?

Da, to vodi u usamljenost i u besmisao. Jer ako žene budu oslobođene od muškaraca, a muškarci oslobođeni od žena, svako će biti sam i bez nade. U mojim istraživačkim grupama ne odvajam psihologiju od psihoanalize i neurologije. Sad radimo na biologiji usamljenosti. Utvrdili smo da kada čovek nema komunikaciju sa drugima tri nedelje, neki delovi mozga atrofiraju. To se vidi na skeneru.

Da li verujete u renesansu međuljudskih odnosa?

Sve ima neku ravnotežu. Najveći skandal 20. veka bili su ratovi, logori, uništenja, a problem 21. veka biće emigracije. Ljudi iz siromašnih zemalja će sve više i više ići u zemlje u kojima se bolje živi i glavni problem biće njihova integracija u nova društva. Iskustvo je do sada pokazalo da se prva generacije žena koje su emigrirale bolje integriše u novo društvo od muškaraca. Međutim, postoji takozvani paradoks emigracije da druga generacija žena ne želi da sledi put svojih majki i one usporavaju integraciju u novo društvo. Sve to u kombinaciji sa novim odnosima otuđenosti u zapadnom svetu, gde su, kako je napisala Elizabet Badante, muškarci postali faktor koji usporava ženin društveni napredak, ne ostavlja mnogo nade u tu renesansu koja bi, ipak, po prirodi ravnoteže koja postoji u svetu morala da se dogodi.