Između većine i manjine

Stavovi o ustavu, vidimo, razlikuju se. Podela  je očekivana ali treba razjasniti karakter političkih polarizacija. Najpre, javnost nije podeljena već je grupisana na ogromnu većinu i jednu niskoprocentnu manjinu.

Tekuća debata oko novog ustava Republike Srbije prilika je i za "demokratske ekstremiste" da kažu šta imaju. Ako neko želi dobar primer "demokratskog ekstremizma" u Srbiji, naći će ga u nekim malim strankama, strankama koje u zanemarljivom broju podržavaju građani na izborima. Podrška njima se kreće oko dva, ponekad tri procenta

Pod "demokratskim ekstremizmom" podrazumevam političku retoriku stranke sa dva odsto dobijenih glasova, koja se samoimenuje kao demokratska, a nastupa kao da ima masovnu podršku. Kad bi neko slušao govor ovih nekoliko stranaka a da ne poznaje stvarne političke činjenice pomislio bi da su to moćne stranke. Ekstremizam je potreban  strankama bez ozbiljne podrške u narodu da bi uopšte postojale. Bez jezika koji ih samopredstavlja kao ključne faktore političke vlasti, za ove stranke se ne bi znalo. Ovaj tip ekstremizma se prepoznaje i po nepoštovanju procedure kojom se određuje odnos manjine i većine. A to je najopasnije za demokratiju.

Iako se razgovori o ustavu vode nekoliko godina, jedan prigovor se odnosi na "odsustvo javne rasprave". Ko je živeo i radio u samoupravnom socijalizmu seća se da je svaki važniji dokument, vladajuće partije ili države, bio na takvoj raspravi. Napisani dokument se slao u sve radne organizacije i Socijalistički savez da bi radni ljudi i građani dali svoje mišljenje. Tako uvučeni, protiv svoje volje, u sastančenje, ljudi su pričali, zevali, smejali se i davali svoje mišljenje. Onda je iz baze to mišljenje putovalo negde u visine forumske, gde se pravila "sinteza". Niko ne zna šta se desilo sa njegovim mišljenjem, ali najvažnije je da ga je izložio. Jasno je da je to bila forma cezarizma, odnosno vlast je data odozgo, a manipulisano poverenje odozdo.

Kad se danas čuje poziv na javnu raspravu o ustavu, onda to izaziva setan osmeh. Neozbiljno je, blago rečeno, da oni koji se zaklinju u demokratiju pozivaju na povratak u samoupravljanje. Kako oni zamišljaju donošenje ustava u demokratiji? Prvo, nikom nije zabranjeno da uzme reč u javnoj diskusiji – bilo u organizaciji stručnoj ili političkoj, bilo kao građanin u medijima. Golim okom može se videti da su ti uslovi zadovoljeni. Problem je u nečem drugom, a to drugo se na neskriven način otkriva u Vojvodini, tačnije u nekim malim strankama srpske pokrajine.

Kao i neke grupe po Srbiji, tako i u Vojvodini kritike na budući ustav dolaze od onih stranaka koje ništa ne predstavljaju u biračkom telu, ali predstavljaju u vlasti. Proteklih nekoliko godina one su zauzimale takve funkcije koje po prirodi stvari pripadaju onima koji dobiju najveću podršku na izborima. Takvo krivo ogledalo je moralo da vodi i današnjem njihovom ponašanju. Reč je, naravno, o LSV-u i nekim novonastalim strankama koje su primer demokratskog ekstremizma u političkim pelenama. LSV dugo deluje sve do nivoa tri odsto i u diskusiji o ustavu traži "zakonodavnu, izvršnu, delimično sudsku vlast i sopstvene prihode i imovinu". Skoro, pa državu. Predsednik Skupštine AP Vojvodine, kao član LSV-a, to isto ponavlja, okuplja predstavnike nacionalnih manjina da demonstrira praktičnu manipulaciju manjinama, sve u težnji da progura rešenje šefa stranke.

Da se razumemo, nije uopšte sporno niti nedopušteno da "ligaši" traže rešenja za ustav koja traže. Demokratija i postoji za to da se izraze različite ideje, interesi, zahtevi. Ali, problem je isti kao i kod (ne)svesnih samoupravljača: oni neće da znaju da je demokratija odnos manjine i većine. Nijedna ozbiljna demokratija ne može da računa na potpunu saglasnost. Ovaj sistem vlasti dopušta otvorenu raspravu o svakom pitanju, ali kada treba da se odluči onda dolazimo do manjinskog i većinskog stava.

U tekućim diskusijama o novom ustavu mora se ponoviti isti način odlučivanja. Suprotna opcija je potpuna saglasnost. I dete zna da je to nemoguće. Dakle, kada predsednik Skupštine AP Vojvodine kaže u funkciji predstavnika državnog a ne partijskog organa: "mi hoćemo državne funkcije za Vojvodinu", on mora da zna da to govori u ime tri posto podrške birača. Kako jedan političar, uz to demokrata, može uopšte tako da nastupa, da govori kao velika stranka, a stvarno je mala. Da li on vređa ogromnu većinu građana Vojvodine čije stranke zastupaju drugačiju viziju ustava?

To je ona forma nasilja koja se nalazi u demokratskom ekstremizmu. Ovaj tip demokrata uporno hoće da manjinski stav bude većinski. Oni jednostavno ne priznaju demokratski opredeljenu većinu. Ali, oni, samoupravni nostalgičari i vojvođanski separatisti, moraju da znaju nešto o demokratiji. Taj oblik države i društva slobodnu volju građana poštuje kao vrhovnu volju. Dakle, ne volju malih i velikih lidera.

Ustav je, da zaključim, temeljni pravni akt države. Zna se šta je oktroisani ustav, a šta demokratski. Oni koji viču da je oktroisan, veruju da je zapravo, ovde u Srbiji 2006. godine, diktatura kralja Aleksandra. Eto, tako završavaju oni koji se ne obaziru na odnos većine i manjine već samo apsolutizuju svoj izbor. A svaka apsolutizacija sopstvenog stava mora biti ekstremistička.

Sociolog, naučni savetnik