Pregovori (ne)moguća misija?

Pregovori o Kosovu i Metohiji počinju u uslovima oslabljenih pozicija i Beograda i Prištine. Radi se o političkoj krizi vlade u Srbiji i neformalnoj predizbornoj kampanji, kada se malo šta racionalno može preduzeti, na jednoj, i sumnjivom legitimitetu novoizabrane vlade u Prištini, s hipotekom izveštaja Dika Martija, na drugoj strani. U takvim uslovima, posrednik je objektivno u poziciji da nameće rešenja, pa se postavlja pitanje da li je baš sada pravi momenat za prvi susret.

Iskustva iz Rambujea i Beča, ustavno-pravni status KiM i Rezolucija 1244 OUN su razlozi zbog kojih je Srbija morala da insistira da se pregovori vode na njenoj teritoriji, možda sukcesivno u Beogradu i Prištini.

Naravno, pregovori su nezamislivi bez posredničke uloge EU koja je svoj legitimitet posrednika obezbedila, između ostalog, i Rezolucijom GS OUN o KiM. Nejasno je da li je Srbija pokušala da utiče na izbor ličnosti glavnog posrednika. Ono što smo saznali iz medija o stavovima koje zastupa gospodin Robert Kuper o rešavanju problema u međunarodnim odnosima ukazuje da bi to moglo da ide na štetu Srbije. Da li posrednik u razgovorima o tako ozbiljnom problemu kao što je KiM može imati legitimitet ako se zalaže za „dvostruke standarde, upotrebu sile, preventivne napade, prevaru i sve ostalo što je potrebno u opštenju sa onima koji i dalje žive u svetu iz 19. veka”? Da li smo dobili novog Ahtisarija? Već na samom startu Srbija je u ,,minus poziciji” jer se u pregovore kao „konstruktivni partner” aktivno uključuje SAD, glavni tvorac „države Kosovo”, koji kategorično tvrdi da je nezavisnost KiM „svršena stvar”. Radi uspostavljanja kakve-takve ravnoteže, da li je Srbija mogla izbeći ovog „partnera” ili pak izdejstvovati učešće još jednog „konstruktivnog posmatrača” iz reda onih zemalja koje ne priznaju „državu Kosovo”, na primer Rusku Federaciju?

Najveći problem predstavlja dijametralno suprotstavljeni prilaz dveju strana u razmatranju otvorenih pitanja. Iz Prištine se saopštava da je status Kosova „svršena stvar”. Beograd, pak, iako se poziva na Ustav Srbije, izbegava da upotrebi reč status već kaže da „ne morate nešto nazvati određenim imenom da bi to i postojalo”. Simptomatično je, međutim, da se, suprotno Ustavu, za južnu srpsku pokrajinu upotrebljava termin Kosovo, a ne KiM.

Pri takvom stanju stvari postavlja se logično pitanje: da li je moguće praviti dogovore o „tehničkim pitanjima”, a zaboraviti na status, na čemu insistira Priština? Kako je moguće razgovarati, na primer, o carini i pravosuđu bez unapred postignutog saglasja o statusu? Naravno da nije moguće, a ako se nešto pod velikim pritiskom posrednika i posebno uloge „konstruktivnog partnera” i dogovori. Jer na jednoj strani su Ustav Srbije i rezolucija SB 1244, a na drugoj jednostrano proglašena nezavisnost KiM. Negde između će biti (da li neutralni) posrednik iz EU, a prevagu će svakako činiti onaj „konstruktivni partner”. I gde smo onda? Verovatno na istim pozicijama kao u Rambujeu, Beču i u MSP u Hagu. Koga ćemo onda optuživati za neuspeh?

Sada dolazimo i do suštinskog pitanja: sa kakvom platformom idemo na pregovore u Brisel? Da li se radi samo o pregovorima radi pregovora, da se dobije na vremenu a da se ništa ne reši? Ne verujem, jer bi to bila loša varijanta i iz unutrašnjeg i spoljnog ugla. Da pitanje KiM ostane zamrznut konflikt? Možda, dok Srbija ekonomski ne ojača, ne popravi svoj međunarodni položaj, stekne više prijatelja u svetu, a u međuvremenu se promene međunarodne okolnosti. Na prvi pogled prihvatljivo, ali nepovoljno za Srbe na KiM.

Srbija hoće „istorijsko pomirenje Srba i Albanaca na KiM”, što je poželjno i dobro, ali po koju cenu? Kompromis je nužan, samo ne i da se pod pritiskom prihvati sve, a ne dobije ništa. I na kraju, neizbežno pitanje: Da li su pregovori Beograda i Prištine u sadašnjim uslovima „nemoguća misija”?

*Ambasador u penziji