Nema konsenzusa

Iako su statistički rezultati za januar tek delimično poznati, nismo ostali bez teme kojom bi se MAT bavio u ovom broju – dogodio se glamurozni „Kopaonik biznis forum 2011”, sa „konsenzusom oko novog razvojnog modela”. Od tri spomenuta modela, „konsenzus” se odnosi na onaj čiji su autori predsednik Saveza ekonomista Srbije i dva privrednika. Nije poznato da iza tog modela stoji neka studija, izgleda da postoji samo pismo predsedniku i palijativni zahtevi o široj lepezi, o novim ciljevima monetarne politike (niske kamate, stabilan kurs, podrška likvidnosti...), kako bi se obezbedili zahtevi o rastu proizvodnje za izvoz, pre svega u industriji, energetici, poljoprivredi. „Model”, kaže se, „sve probleme posmatra iz poslovne perspektive”, dakle, sa mikronivoa – valjda za razliku od modela stručnjaka iz FREN-a i MAT-a, koji se drži samo makroekonomskog okruženja privrednih subjekata i zbog toga, kao, ne vodi računa o realnim problemima sa kojima su privrednici suočeni.

Međutim, naš „Postkrizni model ekonomskog rasta i razvoja Srbije 2011–2010” prikazan je u knjizi od preko 370 strana i, osim delova o (alternativnim) makroekonomskim projekcijama i o makroekonomskim politikama i reformi javnog sektora, sadrži i relevantne mikroekonomske odeljke o restrukturisanju, izvoznoj orijentaciji privrede (reindustrijalizacija, razvoj poljoprivrede, elektronske komunikacije i informaciono društvo, povećanje izvoza zasnovano na povećanju konkurentnosti) i o infrastrukturnim prioritetima. Na kraju je data i matrica aktivnosti za realizaciju ovih modela. Makroekonomski okvir definiše makroekonomske politike i njihove međuzavisnosti kojima se stvaraju uslovi za razvoj i međusobno takmičenje privrednih subjekata na tržištu. On projektuje i (alternativne) kvantitativne ciljeve i odnose među njima, polazeći od njihove međuzavisnosti, prioriteta i od mogućnosti za obezbeđivanje kapitala za ulaganje u razvoj konkurentne privrede, te od uspostavljanja eksterne i unutrašnje ravnoteže na tržištu. Makroekonomsko razmatranje (kao, uostalom, i mikroekonomsko) mora da isključi strategije pojedinačnih, nebitno koliko velikih, preduzeća ili njihovih grupa. Javni interes nasuprot privatnom!

Šta znači „monetarna politika u službi privrede”? Suština tog predloga je zahtev da NBS, povećanom ponudom novca, učestvuje u rešavanju problema nelikvidnosti u celini, tako što će pomoći velike investitore koji sada ne izmiruju obaveze prema bankama i svojim dobavljačima. Mala i srednja preduzeća dovedena su u težak položaj i stanje nelikvidnosti najčešće zato što njihovi veliki kupci nisu mogli ili nisu hteli da izmire dospele obaveze. U toj funkciji je i zahtev za stabilnim deviznim kursom – nedostajući obrtni kapital bi se tako nadoknadio na račun deviznih rezervi i devizne štednje – pa dokle izdrže. Poteže se argument kako su proširivanju liste ciljeva monetarne politike pribegle i neke razvijene ekonomije da bi amortizovale efekte krize. Sa tim argumentom naši predlagači su zakasnili: prvo, sada se u svetu nagoveštavaju negativni efekti takvog modela monetarne politike (inflacija je ponovo i svetski problem) i on se polako napušta; drugo, alternativni model za obezbeđivanje likvidnosti (kojim se još i otvaraju vrata konkurenciji, boljem asortimanu i nižim cenama) jeste prodaja „Maksija” (zajedno sa dugom) renomiranoj „Delez grupi”, koja je bacila u zasenak uobičajene rezultate sa Kopaonika.

Na kraju, ne postoji „nagodba” između inflacije, sa jedne, i privrednog rasta (i nezaposlenosti), sa druge strane. Insistiranje na niskoj inflaciji kao dominantnom cilju ekonomske politike nije u koliziji sa ostalim ciljevima ekonomske politike. Ne treba iznova da se kreće od početka i da se dovode u pitanje ciljevi i okvir monetarne politike NBS, pošto bi udaljavanje od orijentacije ka stabilnim cenama otvorilo prostor za različite interpretacije uloge NBS i, vrlo verovatno, za neodgovornu monetarnu politiku, makroekonomsku nestabilnost i ugrožavanje privrednog rasta i razvoja.

Autor je urednik časopisa „Mesečne analize i trendovi” (MAT)