Drama i srećan kraj

"Svetski trgovinski centar" u režiji Olivera Stouna, drugi je film holivudskih studija snimljen sa istorijskom distancom od svega pet godina na temu terorističkog napada na SAD 11. septembra 2001. Prvi – Univerzalov "Let United 93" Britanca Pola Gringrasa, posvećen hrabrim putnicima otetog aviona koji su se suprotstavili teroristima i tako, umesto na Vašington, pali u polja Pensilvanije, i sada ovaj Paramauntov, kao velika i decidirana posveta postradalim spasiocima – policajcima, u srušenim njujorškim kulama.

I dok je Gringrasov "Let" film iznad uobičajenih holivudskih matrica, uzbudljiva drama dokumentarne strukture, bez napumpanog heroizma, postavljena u realnom vremenu, Stounov "Svetski trgovinski centar" je klasični holivudski spektakl sveden na običnu, ljudsku meru sa povremenim teškim iskliznućima u patetiku.

Film na ovako delikatnu i tragičnu temu rađen je prema pojednostavljenom konceptu: drama u ruševinama – drama u porodici – srećan kraj. Kao takav, ispod je mere nekog ko se zove Oliver Stoun i ko je autor niza provokantnih, društveno-politički angažovanih filmova koji se bave savremenom američkom istorijom i ruše sve uvrežene američke dogme. Ono što sada vidimo pred sobom je posrnuli Stoun, oslonjen samo na svoje jako zanatsko umeće i ništa više. Jasno je da je i za njega ova tema suviše osetljiva te je očigledno svesno izbegao bilo kakvu politizaciju, izuzev dve-tri diskretne subverzije, namenjene isključivo visokokoncentrisanim gledaocima.

Samim tim što je prihvatio Paramauntovu ponudu da u ovom projektu samo režira, bez većih upliva na sam scenario (Andrea Berlof) ili unapred zadati koncept, Stoun se svesno upustio u sve rizike pojednostavljenja, zarad maksimalnog poštovanja istinite priče i iskustva dva preživela policajca. Džon Meklaflin i Vilijem Himeno, smatraju se poslednjim preživelim i izvučenim iz ruševina kula-bliznakinja i njihova imena su simbol ljudske pobede i solidarnosti i to je bilo potrebno ispoštovati.

Sam film počinje u minutima tik pred udar prvog aviona, a onda slede vrhunski režirane scene šoka, iznenađenja, neverice i zbunjenosti, potom i pokušaja kontrolisanja panike. Meklaflin (Nikolas Kejdž) i Himeno (Majkl Pena) koji zajedno sa ostalim kolegama spasavaju i evakuišu ljude iz pogođenog Južnog tornja, odjednom se nalaze duboko pod njegovim ruševinama. Povređeni, priklješteni betonskim gredama, nemoćni da se pomere ni za milimetar.

Tako je izostala sva dalja spektakularnost režije a dominantni ton filma rodio se u dijalogu dve nepomične, prašnjave i žedne glave u mraku i šutu, koje bodre i ohrabruju jedna drugu na preživljavanje. Kontrapunkt statičnosti u ruševinama čine kadrovi na njima i oko njih, koji deluju čak fascinantno dokumentarno, bez viška heroizma ili patriotizma. Vidimo požrtvovane policajce i vatrogasce na delu kako, maksimalno profesionalno, disciplinovano i nesebično, obavljaju svoj posao. Paralelna radnja u porodicama zarobljenih u ruševinama, među suprugama, decom, rođacima i prijateljima, tu je samo da bi filmu "nabila" minutažu, a ne da bi se eventualno saznalo više o ličnostima glavnih junaka. Gledalac o Meklaflinu i Himenu, tokom celog filma ne saznaje ništa novo od onog početnog, a to je da su oni dobri policajci.

Smenjivanjem prizora: ruševine-spasioci-porodica, film brzo počinje da se ponavlja uprkos povremenoj emocionalnoj povišenosti. Spasavanje Džona Meklaflina i Vilijema Himena trajalo je mučnih i neizvesnih 12 sati, Stounov film traje 129 minuta.