Zvuk klavira nad Levantom

Miloša Petrovića upoznao sam krajem sedamdesetih na časovima čitanja sa lista u muzičkoj školi „Dr Vojislav Vučković“. Prostorija je bila jedva nešto veća od sobe za tetkice, Miloš je umesto odela i kravate nosio duks ili teksas košulju, a na pultu je umesto Černijevih etida i ruskih klasika bila knjižica A-5 formata sa Bartokovim „Mikrokosmosom“. Bilo je to neobično iskustvo, za koje još nisam bio zreo. Ipak, došlo je u pravo vreme da godinu dana kasnije razumem Šorterove i Zavinulove poruke sa scene u hali „Pionir”.

„Sećate li me se profesore?“, pitao sam ga nekoliko godina kasnije na nekom od nastupa „Džakarte” ili trija „Jazzy”. Moje kratkotrajno amatersko bavljenje rokom i bluzom zadesilo nas je na istim manifestacijama, lagani upliv u džez oteo je jednom rečenicu „sada ću ja pisati o Vama“, godine su prošle dok Vi nije prešlo u Ti, verovatno na nekoj kućnoj žurci zajedničkog društva devedesetih, uz vino na stolu i džez u pozadini.

Bilo mi je smešno da slušam komentare njegovih kolega u fazonu „’Džakarta’ i Španija su mu važniji, sam je sebe isključio iz škole“, a potom sam uživao kad sam čuo da je dobio novi posao na Fakultetu muzičke umetnosti, gde mu je odavno bilo mesto. Ostvarujući vrh u pedagoškoj karijeri, okrenuo se javnoj sceni, spreman i sposoban da oblikuje autentičan put u džez: dvodelni opus „Istorija Vizantije“ i dva albuma South Quartet-a otvorila su novo poglavlje džeza u Srbiji.

Miloš, kompozitor, toliko je duboko bio svestan svoje tradicije da je uspevao da nas prevari da su teme koje nam daje zaista postojale. Miloš, improvizator, imao je „laku“ ruku koja je činila da klavir pevuši kao oslobođena mitska ptica, povezujući prostore i vreme. Miloš, organizator, iz društva (kako je kasnije pričao) „ortodoksnih“ džezera odabrao je za partnera saksofonistu Miću Markovića, objavljujući detant dotad nepomirljivih svetova udruženom kreativnošću umetnika otvorenih pogleda. Osvrćem se. Originalno izdanje „Istorije Vizantije No. 1“ blista iz gornjeg desnog ugla police sa pločama, između kolekcija Čika Korije i Karmen Mekrej. A snimak nastupa South Quartet-a od 16. januara 1995. godine uspela je da spasi urednica Ana Milićević u noći rasturanja blaga sa Trećeg kanala i eto ga sad na polici sa kasetama, pored snimaka Duška Gojkovića.

Samo jednom smo se posvađali. Bilo je to 27. oktobra 2005. godine, u noći ponovnog rađanja Beogradskog džez festivala, na kom je i Miloš nekad svirao, kao član sastava „Jazzy”. Pobunio se, opravdano, zbog neopisive gužve i stajanja na koncertu Dejva Holanda. Trebalo je da izađe knjiga „Dlanom o stopalo“ da bih shvatio koliko mu je taj koncert značio! Posle nekog vremena našli smo se u jednom kafiću da razgovaramo o predstavljanju njegovog novog džez trija. Složili smo se da sačekamo da izađe album, pričali smo o Miši Blamu, savremenom džezu, statusu kulture kod nas... Skroman, kakav je uvek bio, nije mi pomenuo džez-kolumnu u časopisu „Bestseler“.

Miloš Petrović preminuo je 13. novembra 2010. godine. Uz ogroman opus dela džeza i klasične muzike, nekoliko romana i knjiga priča, pre odlaska ostavio nam je zbornik tekstova, recenzija i eseja objavljenih u „Bestseleru“.

Prvi deo knjige „Dlanom o stopalo“ („Službeni glasnik”, 2010) čine prikazi džez-izdanja iz rubrike „Muzika koju svako ko drži do sebe mora imati u svojoj diskoteci“. Ovaj naslov otkriva da se Miloš nije opredelio za ulogu „klasičnog“ kritičara, već vodiča u svet koji u Srbiji nije dovoljno istražen. Izbor oslikava njegov lični ukus, velikodušno izložen prividno nepomirljivim džez zajednicama (da li smo drugačije mogli da očekujemo?): bibapu (L. Tristano, R. Garland), hard bapu (H. Silver, L. Morgan), prevratnicima (M. Dejvis, Dž. Koltrejn), free jazzu (O. Kolmen, A. Ajler), džez-roku/fjužnu (Dž. Patituči, Dž. Zavinul), world music (R. Abu-Kalil, R. Garsija-Fons), ECM poetici (B. Stenson, Dž. Hasel), rok herojima (Dž. Hendriks, Dž. Braun), klasičarima-otpadnicima (N. Kenedi, D. Bogdanović), živim ikonama (V. Šorter, Č. Lojd) i budućim zvezdama (E. Spalding, R. Bona).

Limitirani prostor je racionalno iskorišćen: autor je pružio osnovne informacije o umetniku (ostalo pronađite sami), a onda efektnim rečenicama „ličnost je stil“, „mašta je zanat“, „jednostavnost je funkcionalnost“, „bol je radost“, „igra je spas“ opisivao predele u koje nas je uputio. Ključne reči su: drive (vožnja), dert, lakoća, imaginacija i emocija. Mocart, Šubert i Vebern tajni su saveznici u traženju odgovora na ključno pitanje: „da li je džez umetnost?“ Vitgenštajn, Tesla i Ajnštajn otvaraju širinu mogućih ravni delovanja, veza i uticaja džeza.

Postupak je različit: od prikaza klasičnijeg tipa, preko nizanja pitanja-dilema čitaocu (B. Holidej), evociranja sećanja (T. Flanagan, M. Dejvis) i kratkih usputnih zabeležaka (K. Džeret), do zamišljenih dijaloga sa ortodoksnim klasičnim muzičarem (R. Karter). Većinu prikaza Petrović završava „Uputstvom za slušanje“. Britki komentari preporučuju „prvu jutarnju kafu“, „hranu koja miriše na zemlju i vatru“, „kadu, kafić ili automobil“, sve varijante žurki sa svim mogućim izborima „sa-slušalaca“. Uz osnovnu ulogu putokaza u tajne savremenog džez žanra, zbirka predstavlja i bogatu inspiraciju muzičkim kritičarima – otkrivajući nove, moguće vidove opisivanja muzike rečima.

Drugi deo knjige sastoji se iz kolekcije eseja o muzici, „Iz ugla muzičara“. Muzika je centar Petrovićevog sistema, oko koga se vrte slikarstvo, vajarstvo, poezija, vreme, istorija, sujeta, gest, pozorište i film. Obratiće nam se kao pedagog, muzičar i slušalac. Čitamo razmišljanja o apsolutnoj, programskoj i „muzikalnoj“ muzici. Podeliće sa čitaocem osećaj ponosa kada je na uličnom štandu, u društvu komercijalnih pop muzičara, spazio piratski disk „Istorije Vizantije“. I opet sećanja, uz pesmu „Stani, stani, Ibar vodo...“ Osim eseja iz „Bestselera“, nalazimo reprinte teksta „Frula, harmonika i truba. I Srbi“, iz Kulturnog dodatka „Politike“ (8. avgust 2009) i velikog „Intervjua s muzikom“ datog magazinu „Etnoumlje“ (br. 9). Na kraju knjige je dat je precizan popis kompletne diskografije autora.

Čitajući „Dlanom o stopalo“ učiniće nam se da čujemo zvuk klavira nad Levantom, vrcavi duh Petrovićeve improvizacije, boje jedinstvene muzike. I, kao da tražimo bis, na kraju čitanja vratićemo se na početak.