Pravila bez kazni
U novom zakonu o vladi u članu 26a nalaze se nove obaveze ministara. Najvažnija je da ministar koji je glasao protiv odluke vlade tu odluku mora i da brani u javnosti. Druga je da ministri u medijima moraju da se pojavljuju imenom i prezimenom, a ne kao „pouzdani izvor”.
Obaveze ne izgledaju čudno ljudima koji su u svojim preduzećima i institucijama prilikom sklapanja ugovora o radu morali da potpišu da neće javno iznositi podatke koji mogu da nanesu štetu poslovanju ili ugledu firme u kojoj zarađuju platu.
Da su pravila koja važe, između ostalog i u medijskim kućama, važila i za ministre kabinet Mirka Cvetkovića bio bi na neuporedivo boljem glasu. Ne bi kako kaže jedan od službenika iz vlade sve sa sednica „curelo”: „Ako se posle sednice prošetate hodnikom saznaćete sve.” Izlazilo je toliko informacija da je Cvetković tražio od ministara da ne unose na sednice mobilne telefone kako ne bi već tokom rasprave slali poruke prenoseći podatke koji su bili označeni kao državna tajna.
Odavanje državne tajne jeste kažnjivo, ali nijedan ministar nije bio kažnjen. Nije posao novinara da se žali što su informacije „curele”, jer je „najslađi” deo njegovog rada upravo da dođe do podataka koje neko ne želi da objavi, naravno, ako time ne ugrožava bilo čiju bezbednost. S druge strane njegov je zadatak da traži da rad svih institucija bude što otvoreniji i dostupniji javnosti. Ipak, i pored toga nije teško razumeti želju bilo koje institucije da uredi informacije o sebi.
Druga obaveza koju sada vlada nameće ministrima jeste da brane i odluke protiv čijeg usvajanja su glasali. Narodski, nije ni lepo ni pristojno pljuvati u tanjir iz koga jedeš. To je jedno od osnovnih pravila timskog rada. Ono ne isključuje i pravo ministra koji misli da neka odluka donosi više štete nego koristi da napusti vladu i javno kritikuje rešenje protiv koga je bio.
Ministri iz Cvetkovićevog kabineta nisu prestajali da „pljuju u tanjir iz koga jedu”. „Dešavalo se da kritike umesto u Nemanjinoj, čujemo u medijima, što nije bilo ni prijateljski ni partnerski”, kaže Dragan Šutanovac, ministar odbrane.
Vlada Srbije nije jedina na svetu koja pokušava da uredi obaveze svojih članova. U mnogim zemljama postoje kodeksi ponašanja visokih funkcionera. Na primer, u Velikoj Britaniji kodeks ima 40 stranica. Vlada Srbije nije imala kodeks ponašanja svojih članova, ali je imala poslovnik o sopstvenom radu u kome su se nalazila pravila igre koja se sada unose u zakon.
Logično je pretpostaviti da nijedan ministar nije bio kažnjen zato što poslovnik nije predviđao nikakvu kaznu. Međutim, kazni nema ni u izmenama zakona. Zato je logično zaključiti da su, makar u ovom delu, izmene zakona nepotrebne i da ministri i dalje neće biti kažnjavani za odavanje tajni, javno napadanje vladinih odluka i pojavljivanje u medijima bez imena i prezimena krijući se iza izraza „pouzdani izvor”.