Đavo je bio civil

U svakom čoveku, negde unutra, duboko u mraku, čuči zlo. Pravi đavo, šejtan, demon, koji strpljivo čeka da bude otkopan, pušten na slobodu kako bi činio svoja posla.

Idealna prilika za đavolska posla je rat. Videlo se to i u filmu „Neprijatelj” Dejana Zečevića, psihološkoj ratnoj drami, čija radnja počinje sedam dana po potpisivanju Dejtonskog sporazuma (1995), negde u planinskim delovima Bosne, u mikroprostoru jedne razrušene kuće u koju je smešten inženjerski vod sa zadatkom da razminira okolna minska polja.

Situacija, dakle, nije direktno ratna, rat je utihnuo, ali je drama velika, jer em su junaci čistači mina, em su prošli kroz rat, pa se kroz njihove postupke i međusobne odnose reflektuju proživljene strahote i nesreća, a uz to im se pridružuje i misteriozan čovek – donedavno zazidan u podrumima jedne fabrike – koji će doneti uznemirenje i svojim prisustvom probuditi u svakom od njih ono najgore.

Zečevićevim junacima, prema zamisli scenariste Đorđa Milosavljevića, dogodio se, dakle, šejtan lično. I to civil. Otelotvoren u liku hromog Dabe (sveden, a ubedljiv Tihomir Stanić), čoveka za koga se ne zna ni ko je ni odakle je, niti se zna da li je u pitanju odavno psihički poremećena osoba, ili ga je ratna nesreća dovela tu gde ga je dovela – u zazidanu rupu.

Priznaćete, sve ovo deluje filmski privlačno i intrigantno, što i jeste slučaj u prvom delu filma, kada se gledalac upoznaje sa filmskim junacima: poručnikom Coletom (vrlo dobar Aleksandar Stojković), Čakijem (Vuk Kostić), Sirovinom (Ljubomir Bandović), Veskom (Slavko Štimac), Likom (Dragan Marinković Maca, zajedno sa Bandovićem najhumorniji), Guzicom (Stefan Bundalo), Faruhom (Goran Jokić), Sivim (Vladimir Đorđević), Jovanom (Dušan Mazalica), kao i sa Danicom (Marija Pikić), jedinim ženskim likom, nažalost nejasno postavljenim, nedorečenim i pomalo nakalemljenim.

Drugi deo filma je znatno slabiji. Tu je sasvim jasno da sistem „organizovanog haosa” ne može da funkcioniše na duže, da pravila igre racionalno–iracionalno, realno–nerealno nisu jasno uspostavljena, jer je prosečnom bioskopskom gledaocu povremeno potrebna diskretna smernica kako ne bi završio u potpunoj konfuziji, što mu se u slučaju „Neprijatelja” može dogoditi. Tu, u drugom delu, na videlo izlaze i sve manjkavosti scenarija i dijaloških linija, koje se često svode na isprazno filozofiranje na temu tvorca univerzuma, dobra i zla, života i smrti, uz upotrebu stereotipa, što filmu oduzima snagu i čini da i sami glumci, jedan po jedan, posustaju.

Ako će se po čemu trajnije pamtiti ovaj Zečevićev film, onda je to sigurno po fotografiji Dušana Joksimovića, uvek pouzdanog saradnika i člana autorskog dela ekipe, koji je sa svojim estetskim majstorijama spasavao mnoge filmove nastale i u Srbiji i u regionu. U filmu „Neprijatelj”, Joksimovićeva fotografija je tvrda, bez mnogo boje, uznemiravajuće hladna, najčvršći je element u gradnji psihološke drame. Svoje doprinose nesebično su dali i scenograf Zorana Petrov, kostimograf Lana Pavlović, pa i montažer Marko Glušac.

Zečevićev „Neprijatelj” je i prvi film iz serijala o našoj nedavnoj ratnoj prošlosti sa izvesne istorijske distance, koji je u nastanku (stizaće jedan za drugim i filmovi Srdana Golubovića, Slobodana Skerlića, Stefana Arsenijevića...). Nadamo se da će bar jedan dostići ili čak prestići vrednosti koje su svojim filmovima i na svom terenu, postigle njihove generacijski bliske kolege: Kristijan Milić („Živi i mrtvi”) i Goran Dević i Zvonimir Jurić („Crnci”).

„Neprijatelj” je šesti Zečevićev film. I ovaj je žanrovski drugačiji od prethodnih, što može da ukazuje na autorov istraživački duh, ali i na to da autor još uvek traga za sopstvenim stilom po kojem bi bio prepoznatljiv i konačno svoj na svome.