Razrešava Skupština

Razvijanje pravila parlamentarnog života i jačanje poslaničkog imuniteta. U predsedničko-parlamentarnom sistemu vlasti uobičajeno je pravo vlade da traži od šefa države raspuštanje parlamenta. Ipak, postoje i situacije u kojima to nije moguće. Ustav od 1990. ne poznaje takve okolnosti, a Predlogom se normira da Vlada ne može predložiti raspuštanje Narodne skupštine ako je podnet predlog da joj se izglasa nepoverenje ili ako je postavila pitanje svog poverenja. Predlogom se, isto tako, propisuje da Narodna skupština ne može biti raspuštena za vreme ratnog ili vanrednog stanja, ali ne kaže kakve su posledice ukoliko, u toku stanja nužde, Narodnoj skupštini istekne četvorogodišnji mandat. Novina koju donosi Predlog je i ta da Narodnoj skupštini prestaje mandat ex constitutione ako u određenim rokovima ne izabere (novu) vladu. Imajući u vidu ne tako davne dileme o ustavnopravnoj prirodi raspuštenog parlamenta, važno je da se u Predlogu našla odredba prema kojoj raspuštena Narodna skupština vrši samo tekuće ili neodložne poslove.

Položaj narodnog poslanika je takođe unekoliko promenjen – uvećava se njegov imunitet neodgovornosti. Prema slovu Ustava od 1990. narodni poslanik ne može biti pozvan na krivičnu odgovornost, pritvoren ili kažnjen za izraženo mišljenje ili davanje glasa u Narodnoj skupštini. U pitanju je krivična neodgovornost za verbalna dela koja poslanik može da počini na sednici Narodne skupštine. Predlog predviđa  da narodni poslanik ne može biti pozvan na krivičnu ili drugu odgovornost za izraženo mišljenje ili glasanje u vršenju svoje poslaničke funkcije, te ovu neodgovornost proširuje u dva pravca. Prvo, nije više reč samo o krivičnopravnoj, već i građanskopravnoj neodgovornosti poslanika, i drugo, poslanik je zaštićen i za verbalne delikte koje počini i van Narodne skupštine, budući da može da se pretpostavi da poslaničku funkciju obavlja u svakom svom javnom nastupu.

Slabljenje predsednika Republike. Nadležnosti predsednika Republike, u redovnim prilikama, tek neznatno se menjaju. Značajnije promene su predviđene u ratnim i vanrednim okolnostima kada dolazi do smanjenja ovlašćenja predsednika Republike. Od ključnog organa, kakvim ga čini Ustav od 1990, predsednik Republike je sveden na to da zajedno s predsednikom Narodne skupštine i predsednikom Vlade proglašava vanredno, odnosno ratno stanje, ukoliko Narodna skupština nije u mogućnosti da se sastane. Isto tako, mere odstupanja od ljudskih i manjinskih prava, u vanrednom stanju, propisuje Vlada, uz supotpis predsednika Republike, a u ratnom stanju, zajedno utvrđuju predsednik Republike, predsednik Narodne skupštine i predsednik Vlade, kada Narodna skupština nije u mogućnosti da se sastane.

Ustav od 1990. uređuje da je šef države opozvan ako za opoziv glasa većina od ukupnog broja birača, a sve pod uslovom da Narodna skupština, prethodno, dvotrećinskom većinom, od ukupnog broja poslanika, oceni da je predsednik prekršio Ustav. Predlogom Ustava se iz ove procedure isključuju birači, pa odluku o razrešenju predsednika Republike, zbog povrede Ustava, donosi Narodna skupština, glasovima najmanje dve trećine narodnih poslanika. Ipak, kao jemstvo da neće doći do zloupotrebe ovog skupštinskog prava i da će odluka biti zasnovana na stručnoj proceni odgovornosti predsednika Republike, propisuje se da o povredi Ustava odlučuje Ustavni sud.  

Stabilizacija Vlade i isticanje položaja predsednika Vlade. Iako se ne uvodi kancelarski princip obrazovanja i rukovođenja radom vlade, niti se ona štiti od ishitrenog obaranja institutom konstruktivnog izglasavanja nepoverenja, Predlogom se, u većoj meri od postojećeg ustava, obezbeđuje njena stabilnost, a predsedniku Vlade daje istaknutije mesto u sistemu vlasti. Najpre, uvodi se takozvana neposlanička vlada – član Vlade ne može biti poslanik u Narodnoj skupštini. Pooštravaju se uslovi za glasanje o nepoverenju Vladi ili članu Vlade – dok prema tekstu važećeg ustava predlog za izglasavanje nepoverenja Vladi ili pojedinom njenom članu može podneti najmanje 20 narodnih poslanika, Predlogom se predviđa da taj postupak može pokrenuti najmanje njih 60. Produžen je i rok u kojem se ne može razmatrati nepoverenje – Ustav od 1990. predviđa da se glasanju o nepoverenju može pristupiti tek posle tri dana od dana iniciranja postupka, a Predlog uspostavlja minimalni rok od pet dana. Konačno, Predlogom se dopisuje i još jedno ograničenje parlamentarcima: "Ako Vladi ili članu Vlade ne bude izglasano nepoverenje, potpisnici predloga ne mogu podneti novi predlog za glasanje o nepoverenju pre isteka roka od 180 dana".

  Istaknutije mesto predsednika Vlade ogleda se u predloženoj odredbi, nepoznatoj važećem ustavu, prema kojoj predsednik Vlade vodi i usmerava rad Vlade, stara se o ujednačenom političkom delovanju, usklađuje rad članova Vlade i predstavlja Vladu. Suprotno Ustavu od 1990. prema kome Vlada i svaki njen član za svoj rad odgovaraju Narodnoj skupštini, Predlog izričito pominje samo ministarsku odgovornost i to pred predsednikom Vlade, Vladom i Narodnom skupštinom. S obzirom na to da je ministar na prvom mestu odgovoran predsedniku Vlade, ne začuđuje da "član Vlade može podneti ostavku predsedniku Vlade", za razliku od važeće ustavne norme koja uređuje da član Vlade podnosi ostavku Narodnoj skupštini. Konačno, predsednik Vlade dobija sasvim novu i značajnu ulogu i u slučaju vanrednog i ratnog stanja.