Šta je prava porodica

Američka književnica Giš Džen održala je pozdravnu reč na svečanom otvaranju 51. međunarodnog beogradskog sajma knjiga, u ime počasnog gosta Sjedinjenih Američkih Država. Njenu poslednju knjigu "Žena za ljubav" objavio je beogradski "Rad", o kojoj će u našem razgovoru biti najviše reči. Ovo delo govori o zajedničkom životu Amerikanke Blondi i Karnegija, Amerikanca kineskog porekla, njihovih usvojenih ćerki Vendi i Lizi, kao i "prirodno" rođenog sina. Dominantni likovi su Karnegijeva majka Mama Vong, emigrant iz Kine, kao i Lan, dadilja koja dolazi iz Kine, i u ovu porodicu unosi nemir. "Žena za ljubav" nastavak je stvaralaštva Giš Džen, koje se bavi problemima identiteta i složenih međuljudskih odnosa. I o tome će biti reči u našem razgovoru sa američkom književnicom.

INTERVJU

● Kojim problemima se bavite u svojim prethodnim knjigama?

– Moj prvi roman "Tipični Amerikanac", iz 1991. godine, bio je tipična američka priča o emigrantskoj porodici. U toj knjizi sam pokušala da istražim američku zaokupljenost problemom identiteta, i pitanjima šta znači biti irsko-američkog ili afro-američkog porekla. U to vreme pre-multikulturalnosti, američki identitet označava mnogo više stvari nego što je ustaljeni simbol američke pite, na primer. Moja druga knjiga "Mona u obećanoj zemlji" nastala je takođe u duhu multikulturalnosti, i prema tome trebalo je da pišem o tome kako sam ponosna što sam Kineskinja. Ja se time naravno i ponosim, ali u realnosti, kada se čitav taj problem sagleda, zaključujem da ipak nisam samo Kineskinja. Odrasla sam u Njujorku, i kao mnogi ljudi u tom gradu, primila sam i jak jevrejski uticaj. Ova knjiga govori upravo o tom jevrejskom uticaju na kinesko-američki identitet. Napisala sam je u nameri da istražim vrlo složene identitete ljudi. Delo se pojavilo 1998. godine, u jeku pokreta za ljudska prava, kada su svi bili ponosni na svoje poreklo. U to vreme sam posmatrala mlade ljude, koji su otkrili svoj azijsko-američki identitet, i sličnosti, kao i velike razlike između Kineza i Jevreja. Moja treća knjiga je zbirka priča "Ko je Irac?", opet o identitetu, ali i o umetnosti i drugim problemima. Moj poslednji roman je "Žena za ljubav".

● U Vašoj knjizi "Žena za ljubav" postoji više tačaka gledišta, govor Blondi, Karnegija, Lan, Mame Vong, Lizi, Vendi. Koji od tih glasova Vam je najbliži?

– Rekla bih da nijedan od njih ne predstavlja mene. Nijedan mi nije bliži od nekog drugog. Pišući knjigu čula sam gledišta svih junaka i ne mogu da kažem da su sve te tačke gledišta moje, a ne mogu da kažem ni da nisu. Mnoštvo tih glasova prikazuje složenost mog identiteta. Stvari posmatram iz različitih perspektiva. Odlučila sam da na taj način predstavim sopstvenu literarnu istinu.

● U "Ženi za ljubav" prikazali ste i više od kulturoloških razlika među ljudima. Šta je u suštini tih razlika?

– Želela sam da prikažem ranjivost porodice, njenu krhku prirodu. Knjigu sam napisala pred tragične događaje 11. septembra, posle kojeg je ojačala etnička svest. Ova knjiga govori o tome šta znači nacija, šta znači imati porodicu. Pored toga, govori i o važnosti ideala, koje sa nekim treba podeliti, kao i usvojenih merila života i tradicije. Ova porodica pored "krvi" i tradicije, uspeva da se drži i novih vrednosti. Ali, u tome je njena slabost i ranjivost. Odnosi likova u mojoj knjizi komplikovani su i zbog različitih kultura, temperamenata i različite emotivne prošlosti.

● Koliko je autobiografskog u Vašim knjigama?

– Istina je da živim u mešanom braku, udata sam za Amerikanca irskog porekla, ali nemam usvojene dece. Moje starije dete liči na mene, ima tamnu kosu, ali mlađe ima svetliju, pa su me često pitali da li je moje. Istina je da smo jedne godine čuvali nemačku devojčicu koja je bila izrazito visoka i trenirala je košarku. Kada smo išli zajedno, ljudi su mislili da je ona majka porodice, a da sam ja dadilja. Tu se postavlja pitanje šta je prava porodica i kako bi ona trebalo da izgleda? Ta pitanja postala su mi zanimljiva delimično i zbog tog iskustva.

● Mama Vong je hrabra žena koja je ostvarila američki san. Da li ste ga i Vi ostvarili?

– Sumnjam, da sam imala takav san sigurno bih se, pored literature, posvetila i nečem drugom. Mama Vong jeste bogata i prikazala sam je sa velikim prstenjem na rukama. Mislim da slične ideale deli veliki broj azijskih emigranata. To su ljudi koji žele da budu tajkuni. Ja ipak podržavam drugačiji model.

● U čemu je privlačnost Kineskinje Lan?

– Karnegi u Lan prepoznaje vezu sa svojim etničkim svetom.

● Ko je ta "žena za ljubav"?

– Očigledno je to igra reči sa velikom dozom ironije. Na to pitanje nije lako odgovoriti. Nekoliko likova u knjizi kandidati su za ulogu "žene za ljubav". Cilj mi je bio da postavim pitanje šta je stvarno, šta je prirodno.

● Postoji li sukob generacija u vašoj knjizi?

– Postoji borba između Mame Vong i njenog sina Karnegija, a priroda te borbe je u različitim kulturama. Ona predstavlja ideje staromodnog sveta, koje govore o tome da treba zarađivati za život i biti srećan. Svet Blondi kaže da treba biti veran sebi. Mnogi emigranti su dolaskom u Ameriku bili iznenađeni takvim razmišljanjem.

● Kažite nam nešto o savremenoj američkoj književnosti…

– Nema dominantne struje ili stila, vrlo je razuđena i raznolika. Mislim da je to dobro. Jaka je multikulturalnost, kao i postmodernizam, ali postoji i neokonzervativizam. Ima puno romana koji bi se mogli opisati kao "staromodni". Sada je dobro biti staromodan.