Ptice se vraćaju

Prvu noć posle zemljotresa smo moj sin Dejan i ja proveli u kolima. To je bila najgora noć jer se drmalo gotovo neprekidno. Neki udari su bili preko šest stepeni Rihterove skale, a mnogi preko pet.

Ovde su mobilni telefoni opremljeni tako da upozoravaju korisnike da zemljotres nailazi.

Sekund, dva pre zemljotresa koji je preko tri stepena, telefon automatski ispušta zvuk sirene. Tu noć koju smo proveli u autu telefon je pištao nebrojeno puta.

Pošto nismo mogli da spavamo, gledali smo kroz prozor u nebo koje je bilo vedro i neverovatno zvezdano. U automobilu pored nas su bile naše komšije. Mama i mala beba su spavale na zadnjem sedištu, a tata je sedeo na prednjem sedištu. Bio je obučen u odelo i crni kaput. Očigledno se vratio sa posla i nije stigao da se presvuče. Delovalo je da spava dubokim snom sa položenom glavom na naslon susednog sedišta. Japanci su me uvek iznenađivali svojom sposobnošću da spavaju u vozovima i autobusima u nemogućim položajima.

Kad je počelo da se razdanjuje,  Dejan je primetio da uopšte nema ptica. U okolini naših zgrada ime na stotine golubova, gavrana i manjih ptica koje su opšta napast. Svi se bore protiv ptica na svojim balkonima i mestima za skupljanje đubreta. Dejan jako voli ptice i uvek posmatra njihovo ponašanje i reakcije.

Tog jutra nije bilo ni jedne jedine ptice na okolnom drveću, na balkonima niti u okolini mesta za skupljanje đubreta, iako uvek kao lešinari čekaju da ljudi počnu da izbacuju đubre.

Prvo jutro posle zemljotresa Dejan i ja smo se vozili biciklima po Cukubi da vidimo da li ima štete. Svega nekoliko starijih zgrada je oštećeno i pomalo ironično, prodajni salon poznate kompanije za izgradnju kuća, Misato, je prošao zemljotres sa potpuno razbijenim staklima. Radnici su užurbano sređivali krš oko salona, da ne bi izgubili potencijalne kupce svojih kuća.

Dejan je zatim imao zadatak da ide po gradu i obaveštava me da li je neka radnja otvorena i da li ima šta da se kupi. Otišli smo zajedno u jednu veliku prodavnicu i čekali dugo vremena u redu. Sve je funkcionisalo kao pod konac.

Prodavci su preko megafona obaveštavali kupce koliko stvari mogu kupiti i davali procene koliko dugo može trajati kupovina jer su redovi bili nezamislivo dugački. Svi su bili veoma disciplinovani i nije bilo nikakvog nemira, niti guranja. Srela sam mnoge poznanice, mnoge đake. Skoro sve žene su bile sa maskama na licu. Prvo sam pomislila da su svi stavljali maske zbog polenske alergije koja je sad u jeku, ali zapravo velika većina žena je bila bez šminke i zato su maskama pokrivali lica. Japanke jako vode računa da uvek bude prikladno odevene, našminkane i da se prikažu u najboljem svetlu. Đaci su mi mahali i svi su imali ukočeni, zgrčeni poluosmeh.

Druog dana posle zemljotresa su nam isključili vodu. Policijski automobili su sa megafonima upućivali ljude u razne delove grada po vodu. Kolone su bile kilometarske, međutim čekalo se strpljivo i mirno.

Otišli smo sa strahom na posao mog supriga, Radoja. On radi u KEK-u, naučno-istaraživačkom institutu za fiziku visokih energija. Mislili smo da ćemo naići na strvež, ali na veliku radost i iznenađenje vrlo malo stvari je bilo srušeno. Kompjuteri su bili u redu, samo je jedan monitor pao, ali srećom na fotelju tako da se nije razbio. Već četvrti dan nema struje, vode ni gasa na njegovom poslu.

Sve škole su zatvorene kao i mnoge ustanove. Neki lekari rade, ali skraćeno zbog nestašice vode. Veće bolnice su otvorene. Sve je neuobičajeno mirno.

Danas, četvrti dan posle zemljotresa, nema skoro nikoga na ulicama.

Iako ovde ne preti nikakva opasnost od radijacije, Japanci su, razumljivo, veoma oprezni kad dođe do toga i svi sede u kućama.

Mi vraćamo naš stan u prvobitno stanje. Ima još dosta posla, ali to je ništa u poređenju sa stotinama hiljada nesrećnika koji žive severno od nas u prefekturi Mijagi i Ivate.

Spavamo u stanu, spremni za potencijalni novi udar i nadamo se da se neće dogoditi.

Udari su postali ređi i manje intenzivni i mobilni telefoni sve ređe upozoravaju.

Razgovarala sam sa prijateljicama i komšijama i svi se, kao i mi sami, žale da im se vrti u glavi. Kao kad se posle višednevne plovidbe sa uzburkanog mora spustite na kopno.

Takav je osećaj ljuljanja u nama. Spavamo sa poluzatvorenim kapcima i trzamo se na svaki novi udar. Sigurno će ih biti još neko vreme.

Dejan je jutros kroz prozor svoje sobe ugledao ptice na drveću. Bio je presrećan. Ja čujem cvrkut dok pišem ovaj tekst. Ptice su počele da se vraćaju. Nadam se da ćemo se i mi vratiti uskoro našoj svakodnevnici.