Zaslužili bar posthumna priznanja

Prošle nedelje u Upravi za sport održan je sastanak sa predstavnicima sportskih saveza na kojima su saslušana njihova mišljenja o Uredbi o nacionalnim priznanjima i nagradama za poseban doprinos razvoju i afirmaciji sporta, koju je donela Vlada Srbije 27. jula.

Povod su bila mišljenja da Uredba nije obuhvatila sve one koji su dali "poseban doprinos razvoju i afirmaciji sporta ", jer su izostavljeni osvajači medalja na svetskim i evropskim šampionatima (pre svega) u olimpijskim sportovima. Uredba, poznato je, predviđa da nacionalna priznanja i doživotne novčane nadoknade primaju samo osvajači olimpijskih i paraolimpijskih medalja, svetski rekorderi u olimpijskim sportovima i osvajači medalja na šahovskim olimpijadama.

Stavovi da su, naprimer, svetski šampioni, pogotovo višestruki bar jednako zaslužni za promociju sporta (ali i zemlje što u Uredbi nije navedeno) kao osvajači olimpijskih medalja, su sasvim razložni.

O tome uskoro trebalo bi da se izjasne Olimpijski komitet, Ministarstvo prosvete i sporta i njegova Uprava za sport, a konačnu odluku imaće Vlada, koja će sopstvenu procenu donositi i na osnovu materijalnh mogućnosti, međutim jedno proširenje liste dobitnika nacionalnih sportskih priznanje ne iziskuje više novca iz budžeta...

O njemu, međutim, nije bilo reči na sastanku u Upravi za sport. Niko se nije setio velikih asova, osvajača olimpijskih medalja, koji više nisu sa nama i na koje se Uredba ne odnosi...

–  Nacionalno sportsko priznanje dodeljuje se u vidu diplome sportisti 15. februara na Sretenje, Dan državnosti Srbije, a prati ga doživotno mesečno novčano primanje. To je, jasno, za žive sportiste osvajače medalja, međutim šta je sa onima koji su nas nas napustili? I oni su podjednako zaslužni za naš sport, - smatra Đorđe Perišić, koji je 4. novembra 2004. na sednici Predsedništva našeg Olimpijskog komiteta, izneo je inicijativni predlog da naši najbolji sportisti, osvajači olimpijskih medalja dobiju državna priznanja i doživotne novčane nagrade za sve ono što su učinili za afiormaciju našeg sporta i naše zemlje.

I sadašnja aktivnost u sportskim savezima i Olimpijskom komitetu Srbije, kojom se utvrđuje broj osvajača olimpijskih, paraolimpijskih i šahovskih medalja potvrđuje da se o asovima koji su preminuli ne vodi računa, jer za svakog kandidata za Nacionalno sportsko priznanje traži se, uz dokaz o osvojenom trofeju, kopija lične karte, državljanstvo i izvod iz matične knjige rođenih koji nije stariji od šest meseci...

Zbog toga predlažemo da se Nacionalno sportsko priznanje (diploma ili plaketa) posthumno dodeli i onim osvajačima medalja koji su preminuli, odnosno njihovim porodicama, ili ako ih nema, sportskim savezima. Oni su ta priznanja zaslužili.

--------------------------------------------------------------------------

Kandidati za posthumna priznanja

Na Sretenje 15. februara 2007. godine Nacionalna sportska priznanja, ako se usvoji ova inicijativa, posthumno bi trebalo da dobije 30 osvajača olimpijskih medalja.

To su vaterpolisti Milan Muškatirović (Tokio 1964. "srebro") i Zoran Janković (Tokio 1964. "srebro"; Meksiko 1968. "zlato"), kanuista Milan Janić (Los Anđeles, 1984. "srebro"), košarkaši Radivoje Korać (Meksiko 1968. "srebro"), Trajko Rajković (Meksiko 1968. "srebro") i Rajko Žižić (Montreal 1976. "srebro"; Moskva 1980. "zlato"; Los Anđeles 1984. "bronza"), rvač Refik Memišević (Los Anđeles, 1984. "srebro"), rukometaši Slobodan Mišković (Minhen 1972. "zlato") i Čedomir Bugarski (Minhen 1972. "zlato"), džudista Radomir Kovačević (Moskva 1980. "bronza") i čitava jedna fudbalska reprezentacija.

To su osvajači "srebra" iz Londona 1948. godine, prve "plave" olimpijske medalje u ekipnim sportovima Franjo Šoštarić, Miroslav Brozović, Aleksandar Atanacković, Prvoslav Mihajlović, Kosta Tomašević, Ljubomir Lovrić, Bela Palfi, Joška Takač, Aleksandar Petrović i Branko Stanković i Zlatko Čajkovski, koji su "srebrni" bili i u Helsinkiju 1952. zajedno sa Tihomirom Ognjanovim, Brankom Zebecom, Dušanom Cvetkovićem, Miloradom Diskićem, Ratkom Čolićem i Zdravkom Rajkovim. "Srebro" su 1956. u Melburnu osvojili Ljubomir Spajić i Sava Antić, a "zlatni tim" iz Rima 1960. napustio je Vladimir Durković.

Nekolicina ovih osvajača olimpijskih medalja možda nisu imali, tada, republičko državljanstvo Srbije, ali su bili istaknuti članovi klubova iz Srbije, pre svega Partizana i Crvene zvezde.

--------------------------------------------------------------------------

Novčane nadoknade od 1. januara...

Prvo proglašenje nacionalnih sportskih priznanja, saznajemo, obaviće se 15. februara 2007. na Dan državnosti Srbije, a novčane nadoknade dodeljivaće se retroaktivno od 1. januara 2007. isključivo osvajačima medalja koji imaju srpsko državljanstvo.

Visina novčanih priznanja obračunaće se na osnovu prosečne neto zarade za decembar 2006. godine. Osvajači zlatnih medalja primaće u 2007. tri ove prosečne neto, osvajači "srebra" dve i po, a osvajači "bronze" i svetski rekorderi po dve.

--------------------------------------------------------------------------

Zašto priznanje nema ime?

Nacionalna sportska priznanja za poseban doprinos razvoju i afirmaciji sporta ne nose nikakvo ime, a srpski sport – sigurno – može da ponudi veliki broj sportskih asova i sportskih entuzijasta koji zaslužuju da najviše državno sportsko priznanje ponese njihovo ime.

Pre svih to su, svakako, Svetomir Đukić osnivač našeg olimpijskog komiteta i prvi član MOK, ili Momčilo Tapavica, prvi Srbin osvajač olimpijske medalje – na Prvim olimpijskim igrama modernog doba...