Veština samoodržanja

„Matica” Gorana Petrovića je savremena drama sa bitnim tragovima komedije čiji je glavni lik Andrija Gavrović, zastavnik JNA u penziji koji odlazi da živi u podrum gde se odvija kompletna radnja. Podrum ima simbolički smisao, označava zaboravljena mesta, prostor je sećanja ili podsvesti koje treba istražiti, sećanja na ličnu, kao i na društveno-političku istoriju, konkretno našu jugoslovensku prošlost. Silazak u podrum se može razumeti i kao potreba za nalaženjem mira, sakrivanjem od sumorne svakodnevice, traženjem utehe u nostalgiji za vremenom Jugoslavije. Svi likovi drame su uverljivi u njihovoj slikovitosti, životnoj neposrednosti, jednostavnoj iskrenosti. A jedna od glavnih narativnih linija u komadu – Andrijina potraga za izgubljenom maticom sa bicikla koji treba da popravi i pokloni unuku za rođendan, određuje suštinu ove drame, njenu neusiljenu toplinu i gustu ljudskost, težnju da se kroz bujno veristički prikaz svakodnevice društveno marginalizovanih ljudi izrazi tragična erozija standarda naših života.

Reditelj Rahim Burhan je izabrao odgovarajući stil scenske realizacije Petrovićevog teksta – poetski realizam. Scena realistički predstavlja podrum pretrpan stvarima koje, između ostalog, označavaju jugoslovensku prošlost, od dnevnih novina do vojnih uniformi i odlikovanja (scenograf Marija Jevtić). Publika okružuje scenu, sa tri strane, a prostor je jako stešnjen, pomalo i klaustrofobičan, čime se bitno pojačava emotivan doživljaj gledalaca. U pozadini se nalazi platno na kome se, između scena, prikazuju različiti stilizovani, uglavnom animirani, crno-beli snimci koji poetski dopunjuju radnju (video Dušan Đorđević). U jednoj od međuscena se tu emituju animirani snimci mrdanja miševa, dok Andrija nervozno šeta, čime se efektno, simbolički, izražava njegov nemir. Naglašenu poetsku funkciju ima i muzika koja u dramski bitnim scenama takođe pojačava emotivan učinak (kompozitor Vlatko Stefanovski).

Glumci su usaglašeno realizovali scenski koncept poetskog realizma. Petar Kralj igra Andriju Gavrovića izvan šablona, svedenim, ali sasvim izražajnim sredstvima – on je povučen, koncentrisan na svoj unutrašnji svet određen razočaranjima i potrebom da se pronađu odgovori. Svetlana Bojković, u ulozi njegove supruge Milene, nastupa u nešto drugačijem tonu – izraz njenog nezadovoljstva nije unutrašnji, ona ga ne drži u sebi već ga ispaljuje na površinu, na primer, kada otvoreno zamera Andriji na izborima koji su im otežali živote. Gorica Popović, u ulozi komšinice Predislavkovice, još je bučnija i otresitija, preduzimljiva je i samouverena u ostvarivanju svojih namera. Njen lik, zbog sirovog, tvrdoglavog primitivizma koji nosi, podseća na one živopisne nušićevske tetke alapače. U jednoj sceni Popovićeva prodorno otvara i drugu, ranjenu stranu lika i pokazuje dubinu očaja prouzrokovanu prepoznatljivim društveno-političkim okolnostima (njen muž se iz rata vratio kao invalid). Nenad Ćirić stvara lik Smiljka Perušine, karakteristično grubog, penzionisanog pukovnika JNA, vrlo komičnog u toj njegovoj bahatoj ograničenosti. Saša Torlaković igra Andrijinog i Mileninog sina Uroša, neostvarenog profesora marksizma, Dragana Đukić Danicu koja se pojavljuje u jednoj sceni, u pravljenju komercijalne predstave o Andriji, a mladi Uroš Rakić, u ulozi unuka, unosi tonove čiste vedrine i životne radosti, neopterećene mukama stvarnosti.

Likovi predstave „Matica” su žrtve okruženja, izmrcvareni su brojnim udarcima sistema i neodgovorno vođene politike, ali nisu sasvim stradali. Iako na svakom koraku vreba pad u njihovo potpuno očajanje, to se nikada ne dešava jer su oni pravi umetnici u samoodržavanju, neposustajanju, neprihvatanju konačnog sloma. Ta njihova fascinantna regenerativnost, upornost da opstanu u nemilosrdnom zverinjaku društva, značajna je idejna vrednost predstave i suptilni podsetnik da su rane mesta kroz koja ulazi svetlost i spoznaje se istina.