Lepši dani za beskućnike

Periodu odsustva državne podrške boljem organizovanju stambenog sektora, dugom petnaestak godina, došao je kraj. Prema najavama nadležnih, izgleda da uskoro treba očekivati bitne promene u stambenom zbrinjavanju građana, posebno socijalno ugroženih kategorija.

U tom smeru je Ministarstvo za kapitalne investicije, nadležno za stambeni sektor Republike Srbije, još početkom prošle godine najavilo novi zakon o socijalnom stanovanju, a sredinom jula ove godine i njegovo "zahuktavanje" – tačnije, skoro usvajanje.

Kako ističe Svetlana Ristić, rukovodilac grupe za stambene poslove u ovom ministarstvu, počelo se sa novim aktivnostima vezanim za socijalno stanovanje. Ono, prema definiciji iz Nacrta zakona, obuhvata svaki vid stambene podrške države ili lokalne samouprave, koje na bilo koji način intervenišu i pokreću neka sredstva za kategorije stanovništva koje nisu u stanju na osnovu svojih primanja da reše stambeno pitanje na tržištu.

– Sa otkupom stanova potpuno su ugašeni različiti organizacioni oblici koji su se bavili stanovanjem, i tako je prošao bukvalno period od 15 godina apstinencije u toj oblasti. Sada je potrebno jačanje lokalne samouprave u delu organizacija koje se bave stanovanjem i onih koje će se baviti planiranjem zemljišta za stambenu izgradnju. Srbiji je sad potreban formalan način da se pokrene proces, pošto ne postoji finansijska moć u stanovništvu da se masovnije pokrenu privatne inicijative stambenog finansiranja, tipa hipotekarnog kreditiranja, jer ima mnogo problema u oblasti upisa prava u katastarskoj evidenciji za gradska područja – ističe Ristićeva.

U direktnoj nadležnosti Ministarstva za kapitalne investicije je program SIRP UN Habitata, pod nazivom "Stanovanje i integracija izbeglica". Ovaj program predstavlja početak izgradnje i postavljanja sistema socijalnog stanovanja u Republici Srbiji, a zasnovan je na iskustvima drugih zemalja u okruženju, kao i inicijalnih faza razvoja socijalnog stanovanja u zemljama zapadne Evrope. Program je pokrenut pre tri godine u saradnji sa opštinama, a realizuje se na osnovu donacije italijanske vlade od ukupno 15 miliona evra, od čega je osam miliona namenjeno za izgradnju 670 objekata u sedam gradova i opština Srbije (Kragujevac, Niš, Valjevo, Kraljevo, Čačak, Stara Pazova i Pančevo).

Svetlana Ristić objašnjava da je trajna integracija izbeglica uvod za ceo proces koji bi, kad je reč o ovom programu, u 80 odsto slučajeva rešio stambena pitanja izbeglica i 20 odsto socijalno-ugroženog lokalnog stanovništva. Program predstavlja samo pokretanje točka, da bi se kasnije počelo sa rešavanjem istih problema za socijalno ugroženu populaciju na nivou opština i šire, otprilike na nivou okruga. U okviru tog programa već je pokrenuto institucionalno jačanje stambenog sektora – u šest gradova su formirane gradske/opštinske stambene agencije, preko kojih će stanovi ići isključivo u zakup. Te opštine sad kreću u osmišljavanje lokalnih stambenih strategija, što je važno da bi se najzad definisalo koje su stvarne potrebe na nivou opštine, koji su problemi, tako da su već urađene dve-tri lokalne stambene strategije.

– Izgrađeni stanovi najčešće će biti izdavani pod neprofitni zakup, jer u našim uslovima ne može da se ide na neki veći zakup zato što lokalne samouprave nemaju sredstva. To je vezano dobrim delom i sa Ustavom, jer još postoji važeći zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije, koji govori da je sva nekadašnja društvena imovina, tj. nekadašnja imovina opština državna. Bez obzira na predloge inicijativa za nacionalni investicioni plan o raseljavanju ovih ljudi, Ministarstvo za kapitalne investicije mora da čeka u slučaju rešavanja pitanja takozvanih zaštićenih stanara i ne može samostalno da reaguje i rešava probleme jer je za taj deo nadležno Ministarstvo finansija koje treba da odredi na koji način će teći rešavanje povraćaja imovine u odnosu na vlasnike stanova – kaže Svetlana Ristić.

Na usvajanje zakona o socijalnom stanovanju još se čeka i očigledno je da on izaziva određene otpore, verovatno zbog nerazumevanja, iako on daje osnove za daleko zdraviji i sistemski pristup rešavanju stambenih pitanja u odnosu na postojeći zakonski okvir. Sam zakon o stanovanju, koji u članu 2. utvrđuje obavezu države u oblasti podsticanja stanogradnje i rešavanju stambenih pitanja socijalno ugroženog stanovništva, daje puno opravdanje za regulisanje ove oblasti novim zakonskim okvirom, posebno imajući u vidu da su svi mehanizmi koji se odnose na obaveze iz ovog člana zakona ukinuti ili obezvređeni.