Ples zapitanih tela

Ne na početku već na samom kraju Beogradskog festivala igre, kao jedno veliko, svečano svetlo na završetku ovog defilea plesnih komada visoke klase, ugledaćemo F.A.R. sa potpisom koreografa Vejna Mekgregora a u izvođenju njegove londonske kompanije Random Dance. Gotovo dve decenije oni su zajedno i tako su, korak po korak, stigli do prestižnog Sadlers Velsa, čija su stalna kompanija. Pomenutu predstavu beogradska publika gledaće 16. aprila – u Madlenijanumu, a dva dana kasnije i novosadska, na sceni SNP.

Uz koreografsko ime Vejna Mekgregora obično stoji: krči puteve između igre i drugih umetnosti, te tehnologije i nauke; zatim psihoanaliza i sajber svet u plesu... Tu su, razume se, i vredne nagrade, njegove koreografije na repertoaru najuglednijih svetskih plesnih kuća, rad na filmu „Hari Poter i vatreni pehar”, ili daleko važnije: već pet godina stalni je koreograf londonskog Kraljevskog baleta, prvi i jedini u tom statusu koji je pristigao iz sveta savremene igre.

Pre dve godine, ista kompanija na istom festivalu oduševila je publiku izvođenjem Vašeg „Entiteta”... Šta nam donosi ovaj novi susret i novi naslov – F.A.R?

– U komadu F.A.R. nastavljam sa nečim što sam radio u „Entitetu”. Potpomognuti saznanjima naučnika mi, u stvari, skidamo, ljuštimo ostatke tog kreativnog procesa da bismo bolje shvatili šta se događa u tom procesu i kako to mi sve naoružavamo igrače za još maštovitija ostvarenja. Krenuo sam od knjige Roja Portera „Pohota u doba razuma” („Flesh In The Age of Reason” – naslov komada je akronim), koja istražuje pitanja i promene karakteristične za Doba prosvećenosti. F.A.R. takođe istražuje to vreme u kojem se prvi put čuje za takozvano „zapitano telo”. Igrači se suprotstavljaju izobličenosti, čulnosti i osećajnosti 18. veka. Tu je i novi muzički komad od kritike izuzetno priznatog kompozitora Bena Frosta, a koji je mene veoma uzbudio. Dugo je trebalo da ga oblikuje duet zvani Random international. S osobenim koreografskim jezikom komad dobija jednu potpuno novu dimenziju.

Koliko je teško igračima različitih škola, tehnika i stilova, sa kojima sarađujete, da usvoje taj Vaš osoben koreografski jezik?

– Teško je, zaista. Ali, u njemu igrači sarađuju razvijajući sebe sa svim specifičnostima koje poseduju kao individue. I nisu u pitanju samo fizičke sklonosti. Za mene je važno i da su oni otvorene osobe. Ako su stvarno usađene u ovaj svet, ako imaju široke poglede, nipošto jednosmerne, oni mogu da krenu na ovakvo putovanje. To je vrsta igrača kakvu ja volim. Meni je veoma zanimljivo i kako publika sama sebe vidi u tome, da li je to i za nju „teško”. I nadam se da je tako. Ja želim da publika bude iznenađena time šta sve može ljudsko telo. Mi imamo dosta ograničen pogled na njegove mogućnosti. Ja volim ta „nestašna tela” i mislim da ona toliko zaokupe vaše oko da je to jasnim, čistim linijama teško postići.

U „Njujork tajmsu” nazvali su vas rok zvezdom na radu u baletskoj umetnosti. Šta na to kažete?

– Ukoliko to privlači publiku i stvara famu, onda kažem: odlično! Ja želim da prikažem ono što radim, a ako to ohrabruje ljude da nam pređu prag – neki i tako ne dolaze da gledaju samo igru – za mene je i to prihvatljivo. Pretpostavljam da ta titula rok zvezde proizlazi već iz samog čina šokiranja ljudi. Ja volim da kompozitorima i umetnicima dajem nešto što nije svakodnevni rad u pozorištu; prema tome, moj rad nikad nije predvidljiv.

Kao operski reditelj debitovali ste 2006. u milanskoj Skali, iste godine u Parizu radite mjuzikl... Šta vam donose ti izleti na neke druge pozornice?

– Veoma su mi značajni. Uvek težim da samog sebe izazovem i uradim neke nove stvari. Zašto bih dvaput radio jednu istu stvar. Radeći u različitim scenskim rodovima, sa novim umetnicima, ja time dobijam više ideja koje mogu poneti sa sobom tamo odakle sam došao, gde je srž mog koreografskog rada. A to se, recimo, može desiti režirajući pokret u filmu o Hariju Poteru, pa sve do koreografskog rada u spotu Toma Jorka, pevača poznate grupe Rejdiohed.

Kakve to nove plesne kreacije pripremate za parisku i londonsku publiku?

– Na sceni Bastilja, Balet Pariske opere izvešće moj prvi rad u „prirodnoj veličini” – „Anatomiju senzacije”, inspirisanu slikama Frensisa Bejkona. Arhitekta Džon Poson, koji je kreirao i moju predstavu „Chroma”, ovde će podeliti scenu na niz triptiha. Muzika je Marka-Entonija Tarnejdža, za savremeni ansambl sa džez-muzičarima. Bejkon je voleo džez. A način kako on smešta telo u prostor, za mene je nešto što prosto odjekuje. U maju ću imati i premijeru u londonskom Kraljevskom baletu, čiji sam stalni koreograf. To je predstava koju radim sa savremenim umetnikom Džonom Džerardom.

M. Šehović