Ustav prema većinskoj volji

Kad su se najznačajniji politički prvaci, stranke i  poslanici, posle višegodišnjih jalovih rasprava, najzad sporazumeli o predlogu teksta novog ustava, kao da su time neprijatno iznenadili one koji izbornom voljom naroda ne učestvuju u parlamentarnom životu Srbije ili to čine u beznačajnoj meri.

Zvati ustav koji će biti donet jedino ako bude potvrđen većinskom narodnom voljom – "oktroisanim", odista mogu samo zluradi ili pak oni koji u sopstvenom samoljublju umišljaju da su Bogom dana elita određena da narodu "podari" najviši pravni akt. Postupak za promenu i donošenje novog ustava, propisan važećim ustavom, izuzetno je zahtevan, ali to ne znači da nije demokratski, naprotiv. Pre će biti da je nedemokratsko zalaganje da se Predlog s gnušanjem odbaci, a da je demokratski dosledno da po tom, najzahtevnijem postupku poznatom danas u uporednom ustavnom pravu, donesemo novi ustav koji će, ne samo po sadržini, već i po načinu donošenja, opravdano nositi demokratsko obeležje. Novi srpski ustav, koji je Narodna skupština jednoglasno usvojila 30. septembra, trebalo bi, pored (sve)moći vlasti (što je suštinska uloga svakoga ustava), da zaustavi i albanski separatizam u južnoj pokrajini, određujući činjenicu da je Kosovo i Metohija neotuđivi deo Srbije, kao ustavno polazište i utočište. Da li je ta brana dovoljna? Verovatno nije, ali jeste neophodna, uz sve ostale koju jedna demokratska vlast može da "sagradi". Oni koji zagovaraju "revolucionarni raskid" s teško ostvarenim državnim i ustavnim jedinstvom Srbije dočekali su naročito ovo ustavno opredeljenje "na nož", tvrdeći da je pokrajina Kosovo i Metohija već faktički nezavisna od Srbije, da se ona i ne pita o njenom budućem statusu i da je zapravo reč o kontinuitetu s prethodnim ustavom i režimom. I da je tako, a očigledno nije, zagovornici ovog mišljenja previđaju da ustav nije samo najviši pravni već i politički, programski, akt naroda, društva i države i da u tom pogledu označava njegova temeljna opredeljenja i stremljenja. Ali, valjda je i to demokratija – pravo da se (pri)strasno zastupa i "vidi" i ono čega nema, da se uvek bude protiv nečega.

Nije nam, naravno, do toga da nekritički hvalimo tekst novog ustava. Iako predstavlja značajan korak napred u odnosu na prethodni, mogao je biti i bolji, načelniji, kraći, a opet sadržajniji. U jezičkom pogledu mogao je svakako biti valjaniji. Možda je autonomiju Vojvodine trebalo podrobnije ustavno odrediti, a ne prepuštati budućim zakonskim tekstovima, što bi moglo uneti nesigurnost u njen obim i zavisnost od odnosa snaga u svakom budućem sazivu Skupštine.

Sa stanovišta organizacije i prirode izvršne vlasti, možda je ovo bila prilika da se preispita njena "dvoglavost", koja je u proteklom periodu često znala da bude izvor nestabilnosti, a ne ravnoteže vlasti. Ali sve mane novog ustavnog teksta nisu razlog za odustajanje od njegovog donošenja. Naprotiv, ne samo zato što u odnosu na mane pretežu njegove vrednosti, već i zbog toga što u srpskom političkom životu teško da može u dogledno vreme biti takvog "vezivnog tkiva" kakvo je Kosovo i Metohija.

Ako narodna volja, koja treba ne samo da potvrdi ustav, već i da bude dokaz istorijske i državotvorne svesti srpskog naroda i svih građana Srbije, bude većinski iskazana, Kosovo i Metohija će, bez obzira na budući faktički status pokrajine, biti povod i razlog koji je do takvog ishoda i doveo. A iskustvo sabiranja oko teksta novog ustava moglo bi biti blagotvorno i za buduće zdravlje države i nacije.

Verujem da ima simbolike i u tome što je tekst novog ustava usvojen u Narodnoj skupštini na dan Svetih mučenica Vere, Nade i Ljubavi i njihove majke Sofije. Uzvišenijih i vrednijih motiva za njegovo potvrđivanje narodnom voljom, ali i u životu narodnom, u borbi za očuvanje njegovog kosovskometohijskog bića i pripadnosti evropskom civilizacijskom i vrednosnom krugu, ne može biti.

Saradnik na Pravnom fakultetu Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici