VEČITI STUDENTI

Ako bih parafrazirao deo teksta Slobodana Antonića, objavljenog početkom nedelje u istoj ovoj rubrici, u kome on piše da mu je došlo da se izgrli s Predlogom ustava, bez obzira na sve njegove mane, samo zato što ustav napadaju i besmislicama, onda ću reći da je meni došlo da se pridružim bojkot-ligi, kad sam video kako neki brane Predlog ustava.
Ako ste pomislili da sam pomislio na izjavu Vojislava Koštunice, srpskog premijera, povodom beogradskog Sajma knjiga, da je Ustav najznačajnija srpska knjiga, onda ste pogrešili. Premijer u kampanji inače mora da koristi jake metafore, pa kad mu se omaklo ono o Guči, trubi i Srbima, onda mu ovo dođe kao logičan, očekivan nastavak, a pošto posle referenduma idu izbori, biće, slutim, toga još.

Ovim izjavama koje pompezno zveče, premijer nikog nije uvredio, napao i omalovažio, kao što je učinila grupa mladih koja se predstavila na beogradskom Trgu Republike performansom u ime Saveza studenata Univerziteta u Kosovskoj Mitrovici i Omladine Srpskog nacionalnog veća Kosova.

Zaneti idejom o ustavnoj odbrani Kosova ne da su malo prekardašili nego su se izrugali i onome za šta se valjda bore, a to je da Kosovo ostane deo Srbije a da život tamo bude snošljiv i za Srbe i za Albance.

Performansi kao manifestacija političkog stava mogu biti zanimljivi, efektni i plodotvorni kao izraz nemoći neke manjine da drugim načinom saopšti stav koji bi zaslužio medijsku pažnju, ali kada taj recept primenite na obračun s jednom političkom grupom onda takva vrsta političkog govora pre izaziva osećanje stida i gađenja.

Grupa mladih Srba s Kosova odnekud je ufiksirala da su im Čeda Jovanović i društvo glavni neprijatelji u sjajnom planu da se Kosovo očuva jednom preambulom i predsedničkom zakletvom pa su ih proglasili Šiptarima, simbolički im uručili "zlatne, srebrne i bronzane kečiće", a ženskom delu društva nanule u istom metalnom rangu, sve maskirani u albanske narodne nošnje... poručivši tako da su im najveći neprijatelji oni s kojima treba zajedno da žive, što je najbolja preporuka međunarodnoj zajednici da to nije mogućno.

Dodaju li se tome i sporedni efekti ovog performansa, previše kostimiranog da bi bio baš spontan, kao što su majice sa simbolima rasformirane Jedinice za specijalne operacije i tekstom "Terorizam je bolest – pozovite doktora", uzvikivanje "Čeda je Šiptar" i posipanje crte brašna po ulici, ispred sedišta Jovanovićeve Liberalno-demokratske partije (LDP), s jasnom asocijacijom na narkomaniju, onda je sasvim izvesno da su organizatori pucali sami sebi u nogu. To se vidi i po tome što su mnogi mediji, bliski, inače, onima koji se zalažu za uspeh referenduma, a protiv su bojkota, izbegli detaljno opisivanje performansa shvatajući da je poruka kontraproduktivna, kao i svaka isključivost i svaki primitivizam.

Kako posle ovoga čovek da ne postavi sebi vrlo logično pitanje o tome šta nama znači Kosovo ako se tamošnji većinski živalj doživljava kao arhetipski neprijatelj Srba. Oni koji su vredno izbeleškarili šta se tog utorka događalo na beogradskom Trgu Republike i u beogradskoj Siminoj ulici, gde se nalazi sedište LDP-a, naveli su da su na mestu događanja primećena najmanje dva političara, jedan pop i jedan pesnik. Samo je još to falilo pa da stereotip o izvorištu srpskog nacionalizma bude potpuno zadovoljen, pa sve da su se pop i pesnik tu slučajno našli, kao što verujem za ovog poslednjeg.

Osporavanje sasvim legitimnog političkog stava da referendum treba bojkotovati jeste disciplina kojom se danas mnogi bave, što je takođe legitimno, i spada u sredstvo političke borbe u kojoj je glas Jovanovića i ljudi okupljenih oko njega bio nekako tanak i slabašan, ne zato što Jovanović ne ume da viče, već što su mu argumenti bili takvi. Sad i ne mora da napreže grlo kad su to za njega uradili ovi što su se na beogradskim ulicama pojavili kostimirani u ženske albanske nošnje pronoseći poruke koje su nas dovde i dovele.