Šefko protiv Amerike

Nišlija, mali čovek iz "južnu prugu", oblasti gde se kao vrhunac spletki smatra osmatranje preko komšijskog plota, ili otkrivanje tajnog recepta prženih paprika u ulju, upleten je, ni kriv ni dužan, u velike svetske igre. Iako ga traže najveći reporteri sveta, iako za njim kao jednom od najtraženijih osoba u Evropi traga i "Njujork tajms", Šefko Tairović i dalje živi u šengenskoj ilegali. Negde, u nekoj zemlji Evropske unije.
Njegovu nedavnu ispovest "Politici" u Odboru za istraživanje tajnih zatvora CIA na teritoriji zemalja Evropske unije, koji je formirala Skupština EU, smatraju "najautentičnijim svedočenjem" u istrazi koja bi trebalo da ponudi neke odgovore o spornom delovanju agencije iz Lenglija u Virdžiniji na Starom kontinentu.

Prestrašeni južnjak koji je proleća 1999. godine preživeo dvonedeljnu torturu u tajnoj bazi CIA u Manhajmu, još se ne usuđuje da izađe iz senke i zvanično pokuša da zadovolji pravdu u eventualnom spektakularnom slučaju "Šefko protiv Amerike". Ali, umesto da mirne savesti zatraži odštetu za traume koje je doživeo kao ratni zarobljenik, kada su u njegovom slučaju prekršena sva pravila Ženevske konvencije o postupanju prema ratnim zarobljenicima – koja ne podrazumevaju zatočeništvo u mraku, s povezom preko očiju, vezane ruke, pretnje smrću streljanjem, ucenjivanje i izgladnjivanje – Šefko se krije od svetskih medija.

Možemo samo da spekulišemo o motivima OVK da tog ratnog proleća prebaci Šefka do Albanije, umesto da ga, uz Ramuševo poslednje zbogom, pošalje na onaj, za neke i srećniji svet.

Da li su Amerikanci od svojih saveznika na terenu sa amblemom crnog orla tražili da im ustupe zarobljenike kao eventualnu zamenu za trojicu američkih vojnika koje su zarobile snage VJ? Bilo kako bilo, činjenica je da su posle mirovnog posredovanja crnačkog verskog lidera Džesija Džeksona u Beogradu sva trojica puštena na slobodu. Svetska štampa u jeku bombardovanja nije imala povoda ni prilike za članke o mučenjima u srpskim zatvorima. Nijedan od trojice zarobljenih Amerikanaca nije se žalio na tretman u zatvoru Vojske Jugoslavije.

Ali, čudni su tasovi pravde. Dok američki istražitelji u tajnim bazama po Evropi, i šire, nimalo suptilnim metodama ispituju sumnjiva lica koja navodno predstavljaju opasnost po njihovu nacionalnu bezbednost, ne hajući mnogo za opasnost da će neko od njih tužiti Sjedinjene Države, Veće Opštinskog suda u Novom Pazaru donosi prvostepenu presudu kojom se državi nalaže da isplati odštetu od 13,5 miliona dinara naslednicima petoro građana poginulih prilikom vazdušnih udara NATO-a.

Bez mandata Saveta bezbednosti, alijansa je delila i kasetne bombe i osiromašeni uranijum po civilnim ciljevima u SRJ. U Novom Pazaru je bomba pala na stambenu zgradu i ubila nevine ljude. Da li su građani Srbije, kao poreski obveznici, dužni da još plaćaju za Miloševićevu politiku? Po toj logici, demokratska Srbija još plaća Miloševićeve greške, uz pretnje amputacijom Kosova. Da li se sad i naši sudovi služe tom istom logikom?

NATO je 1999. godine ovde ubijao civile. I nije pravedno da Srbija plaća za to. Ali, pošto ovo nije škola naive, teško je očekivati da će neki od sudova zemalja članica NATO uvažiti argumente srpske strane, kao što je teško i očekivati da će u dogledno vreme administracija u Vašingtonu odgovarati za postupke agenata tajne službe u skrivenim bazama po Evropi.

Nišlija na tajnoj adresi je jedan od prvih koji je progovorio. Ipak, nazovi advokate, Šefko.