Kosovo – borba za identitet i pomirenje

Od 17. do 19. marta 2004. više od 50.000 kosovskih Albanaca učestvovalo je u osmišljenoj i dobro organizovanoj kampanji etničkog čišćenja Srba. Za manje od 72 sata zapaljeno je 35 crkava i manastira od kojih mnogi potiču iz 14. veka ili ranije, čime su oni nepovratno izgubljeni za čovečanstvo. Ubijeno je na desetine ljudi. Više stotina je ranjeno. Hiljade domova i radnji sravnjeno je sa zemljom. Više od osam hiljada kosovskih Srba proterano je sa svojih ognjišta.

U roku od samo nekoliko sati od početka pogroma, etnički Albanci su autobusima organizovano transportovani na više od 30 lokacija širom Kosova. Jedan zvaničnik UN je uzviknuo: „Na Kosovu se dešava ’Kristalna noć!’”

Pamtimo pogrom, pamtimo ono što smo upravo videli: čoveka koji se upinje da sa crkve u Podujevu odlomi krst. Pamtimo i onu masu ljudi koja mu aplaudira na uspehu. Ali dok pamtimo, moramo i zadržati nadu – i verovati da će doći zora i odagnati tamu.

U tome je snaga vere: znati u dubini duše da je patnja privremena, dok nada ostaje večna.

Nakon užasnog pogroma iz marta 2004. godine, u Srbiji smo smogli snage da stavimo tačku na ciklus nasilja.

To nije bila samo odluka o tome kako da se postavimo prema drugoj strani. To je bio i način da iscelimo naša srca. Mržnja najviše pogađa mrzitelja. Ona samu sebe osnažuje, i postaje deo začaranog kruga – samosvojno proročanstvo o neprestanoj borbi i sukobu.

Tako je na Kosovu od pamtiveka. Ja udarim tebe, ti mi uzvratiš, ja onda uzvratim tebi, da bi me ti ponovo udario.

Kosovski problem se suštinski svodi na borbu za identitet. Za nas Srbe, Kosovo je kao vazduh koji dišemo. Ono je žila kucavica naše kulture i kolevka naših najdragocenijih svetinja. Kosovo je zemlja na kojoj je stotine hiljada naših predaka položilo život, braneći otadžbinu i slobodu.

Mi Srbi s Kosovom imamo neraskidivu sponu. Citiraću patrijarha Pavla koji je o Kosovu i Metohiji rekao sledeće: „To je izvor naše duhovne tradicije i naše državnosti, srce i duša našeg naroda – neraskidiv deo našeg bića. Zato su naši preci osveštali tu zemlju hiljadama predivnih ukrasa: ovenčali su je veličanstvenim crkvama i manastirima u Božju slavu”.

Kosovo je naš Veli Fordž i Jorktaun, naš Alamo i Getisburg, naš Perl Harbur i „Ivo Džimo” – sve u jednom.

Već tri godine, demokratska Srbija se svom snagom odupire jednostranom proglašenju nezavisnosti – koristeći isključivo mirna i diplomatska sredstva.

Ovo je strateški pomak u pravcu trajnog mira na Balkanu. Prvi put u istoriji našeg regiona, u rešavanju jednog pitanja od tako suštinskog značaja i složenosti – koje tako snažno objedinjuje identitet, granice, prava etničkih i verskih zajednica, različita poimanja istorije – ne pribegava se oružju.

Nismo preduzeli kaznene protivmere. Ali smo odlučili sledeće: da nikada, ni pod kakvim okolnostima, ne priznamo secesiju, direktno ili indirektno.

To je u suštini bio pokušaj da se na silu promene ustavne, međunarodno priznate granice Srbije. Nijedna ponosna i demokratska zemlja – afrička, evropska, azijska ili američka; mala ili velika, bogata ili siromašna – ne bi drugačije postupila na našem mestu.

Složni kao jedan, mi danas šaljemo poruku: Secesija neće uspeti. A neće ni bilo koji drugi pokušaj nametanja jednostranog, nelegitimnog ishoda. Niko nas neće naterati da na to pristanemo –ni ovu niti bilo koju buduću generaciju.

Protekle tri godine su pokazale da ne postoji alternativa kompromisnom rešenju, do kojeg se može doći samo pregovorima. Dijalog je jedini put do mira na Kosovu.

Istinsko pomirenje je zasnovano na opraštanju, pokajanju i skromnosti. Ono podrazumeva odricanje od mržnje i osvete, tako da život može da krene iz početka. Ali istinsko pomirenje ne podrazumeva pretvaranje da su stvari drugačije nego što jesu. Ono razotkriva počinjena zlodela, bol, patnju. Ono na svetlost iznosi punu istinu.

Ono omogućava „novi početak” – ali samo ako su obe strane spremne da se odvaže na taj korak.

Naša dva naroda, srpski i albanski – svaki vredan i ponosit, koliko i privržen svojim idealima, u prošlosti su prolazili kroz periode tragedije. Ali ponekad, upravo tragedija stvara priliku za „novi početak”.

No delovanje u tom pravcu zahteva poštovanje, a ne poricanje tuđeg identiteta. Ne smemo zaboraviti prošlost, ali takođe ne smemo dozvoliti da nas to omete u izgradnji prosperitetne budućnosti. To nije moguće učiniti kroz falsifikovanje istorije.

Ne smeju se poricati užasni zločini. Time se truju duše. Tako se dograđuje „zid neprijateljstva” o kojem piše apostol Pavle.

Na kraju, citiraću jedan deo izveštaja Parlamentarne skupštine Saveta Evrope. On se može odnositi kako na pogrom iz marta 2004. godine, tako i na optužbe u vezi sa trgovinom ljudskim organima.

Citiram: „Međunarodni činioci su odlučili da ignorišu ratne zločine oslobodilačke vojske Kosova, stavljajući u prvi plan postizanje kratkoročne stabilnosti”.

U izveštaju se dalje kaže da su „zločini koje su počinili pripadnici OVK, uključujući i neke od najviših lidera OVK, efikasno prikrivani i tako ostali nekažnjeni”.

Tako više ne sme biti. Krajnje je vreme da se obelodani potpuna istina o onome što se dogodilo na Kosovu.

To je moja molitva za večeras.

Da svi smognemo snage da donesemo ispravne odluke – da svi otvorimo svoja srca i omogućimo da u njih uđe duh pomirenja.

Vuk Jeremić,

ministar spoljnih poslova Republike Srbije

*Iz jučerašnjeg govora u Centru „Denis Hastert”

na Viton koledžu, najvećoj i najuticajnijoj hrišćanskoj evangelističkoj akademskoj instituciji u SAD (Čikago. Pre početka govora, prikazan je film o pogromu 2004.)