A život prolazi

Deveti. Dvanaesti. Sedamnaesti.

Mart.

Hiljadu devetsto devedeset prva. Dve hiljade treća. Dve hiljade četvrta.

Dani. Mesec. Godine.

Datumi dramatičnih događaja koji su u samo dve decenije sudbonosno menjali tokove istorije, ali i našeg malog, no jedinog ljudskog života. Protekle sedmice, povodom godišnjica, televizija im se vraćala podsećajući nas na ono što smo proživeli i što, svesno ili nesvesno, potiskujemo usredsređeni na to kako da preživimo ovo danas.

Podsećanje na ranije nesreće i muke lakše bi palo da je pri tom više razjašnjenja a manje nedoumica, da je u međuvremenu utvrđeno više činjenica koje bi dovele do manje suprotnih tumačenja. Ali za to što je sada tako kako je nova vlast posle dvehiljadite prvo optužuje zlo nasleđe stare vlasti iz devedesetih, pa onda i svoje dojučerašnje saradnike, saveznike, koalicione partnere... Uvek je kriv neko drugi. Odgovornost za sve nevolje ovog sveta prenosi se kao štafeta, ali unazad, prethodnicima. A godine, i godišnjice, prolaze. I život.

Što se same televizije tiče, ona stvaranju neophodne kulture sećanja doprinosi dvojako – s jedne strane pokazujući kako na prošlost gledaju pripadnici političke elite kao neposredni akteri, a s druge sopstvenim naporom otkrivajući, povezujući i sintetizujući važne elemente minulih zbivanja. Bilo je tako i sada povodom dvadesetogodišnjice opozicionog mitinga u Beogradu, osmogodišnjice ubistva premijera Zorana Đinđića, sedmogodišnjice ubilačkog nasilja kosmetskih Albanaca nad tamošnjim Srbima.

Koliko za uvid u metamorfoze političke ličnosti Vuka Draškovića, „Raspakivanje“ Antonele Rihe poslužilo je i za širi pogled na vreme devedesetih. No ništa manje zanimljivo nije bilo pratiti kako je u to isto vreme vratio Milorada Vučelića, u emisiji „Ćirilica“, Milomir Marić. Vredelo je videti kako se atentatom na premijera bavio RTS, a kako B92 prikazujući i svoju i „Peščanikovu“ emisiju istim povodom.

Zadovoljan što mu medijska raznovrsnost nudi svu tu silu mišljenja, tvrdnji, objašnjenja kao vid slobode izražavanja i zaključivanja, gledalac bi verovatno bio zadovoljniji da je pri tom manje kontradiktornosti, insinuacija, pretpostavki, a više dokaza kojima bi pojedina poglavlja ove tužne i sramne povesti, na osnovu utvrđene pune istine, doživela pre svega nepristrasni sudski epilog.

Jer reči više ne vrede dovoljno, pogotovo što se danas sa ekrana, i u medijima uopšte, može reći sve i svašta. Koliko je zavladala ta javna logoreja, lišena svake političke, pravne i moralne odgovornosti – i koliko ona pogubno utiče i na mlade generacije u koje se ulaže nada za bolju budućnost, pokazuje i ovo:

„Bio sam nedavno u jednom zatvoru, video sam jednu ćeliju, baš zgodnu za Koštunicu, ima dosta svetlosti, mogao bi da čita...'' Rekao je to jedan mlad čovek u emisiji „Atentat, naša privatna stvar“. Ako je i privatno – previše je, svakako, za dobar ukus (ali nedovoljno, verovatno, za zakonske paragrafe).

Šta li ćemo još čuti i šta li nam se još piše do sledećeg marta?