Bitno je kome se daju pare

I rekonstruisani kabinet premijera Mirka Cvetkovića zakleo se u poljoprivredu. Ništa čudno. I mnogim drugim političarima ova privredna grana je, bar, deklarativno bila prioritet. Poljoprivredi je uvek dodeljivana neka misija – ona je opcija za izlazak iz krize, ona će da zaposli mnogo ljudi, da hrani celu Evropu, da doprinosi makroekonomskoj stabilnosti kroz veliki izvoz…

Premijer Cvetković nije se, međutim, zaustavio na željama, već je najavio, kao jedan od svojih prioriteta, da će poljoprivreda dobiti i više novca. Bivšu ministarku poljoprivrede Ivanu Dulić Marković raduju najave da će, kako kaže, posle tri godine neulaganja iz državne kase ova privredna grana dobiti više novca. Ako ništa drugo, Dulić Marković je bar ostala upamćena po tome što je za svoje ministrovanje isposlovala tri puta veći agrarni budžet nego što je agrar dobijao pre nje.

– Poljoprivredu treba postaviti tamo gde joj jeste mesto. Ne treba preuveličavati njenu važnost. Njen udeo u vrednosti proizvodnje ili trgovini u Evropi meri se ne procentima, nego promilima. Bitno je da se naprave prioriteti u finansiranju iz agrarnog budžeta koji su zasnovani na ekonomskoj, a ne političkoj logici. Uraditi reforme koje su neophodne i koje se jednom moraju uraditi, a koje danas imaju svoj ogroman trošak nečinjenja – kaže Ivana Dulić Marković.

Ona napominje da su ciljevi koje je Vlada postavila – povećati budžetska ulaganja i poljoprivreda kao nosilac razvoja – kontradiktorni.

– Ko će da zaradi za poljoprivredne subvencije? Industrija, usluge? Sama poljoprivreda to ne može, jer kad bi ona to mogla onda joj subvencije ne bi ni trebale. Obnova ekonomije ne može da zavisi od poljoprivrede, jer drugi sektori bi trebali da obezbede posao za sve one koji moraju da napuste poljoprivredu, kao i da obezbede novac za podršku ostarelim poljoprivrednicima. Naravno, to ne znači da poljoprivreda nije važna, ona je jako važna jer može da obezbedi stabilnost cena. Ne kao sada, kada su cene visoke da kod nas budu najviše i da, kada su cene niske kod nas budu još niže. Poljoprivreda može da obezbedi pristojan prihod znatnom delu stanovnika u ruralnim sredinama. Ali ne svima koji se danas bave poljoprivredom. Generalno, ona može veoma da doprinese ukupnom bogatstvu Srbije, ali samo ukoliko ulažemo u nju i to pametno. Zato je neophodno napraviti prioritetne mere – kaže bivša ministarka.

Po njenom mišljenju, za poljoprivredu su bitna ulaganja. „Ulaganja u poljoprivredu iz budžeta su od 2005. godine bila prepolovljena što je bio pokazatelj odnosa Vlade prema poljoprivredi. Sve zemlje u pretpristupnom periodu sa EU svesno ulažu u poljoprivredu kako bi se povećala produktivnost. Postavljanje jake političke ličnosti iz vladajuće stranke u rekonstruisanoj Vladi je još jedan dobar i ohrabrujući signal da će se možda povećati agrarni budžet prilikom rebalansa budžeta”.

Nije, naravno, bitno samo nabaviti pare. Presudnije je kako ih potrošiti.Politika „100 evra po hektaru” nije dala rezultate, a iz nje je isključeno čak četiri petine proizvođača. Novac poreskih obveznika je potrošen, a Vlada je u ponižavajućoj situaciji da joj prvi prioritet bude „snabdevenost osnovnim životnim namirnicama po prihvatljivim cenama za sve građane”.

–Dobro je da novi ministar razmišlja da će subvencionisani krediti biti mehanizam za podršku poljoprivredi i prehrambenoj industriji, a ne da novac jednokratno potroši u predizbornoj godini za subvencije po hektaru – kaže Ivana Dulić Marković dodajući da davanja po hektaru utiču na prihod male grupe poljoprivrednika, ne stimulišu ulaganja, negativno utiču na stočarsku proizvodnju, povećavaju cenu zemljišta... a nemaju nikakav uticaj na produktivnost. Sada je cilj Vlade, podseća, da se povećaju prinosi.

Bivša ministarka smatra da je za poljoprivredu presudno da se stvari poslovno okruženje za ulaganja u prerađivačku industriju i privlačenje stranih ulaganja u preradu ili trgovinu. Bez njih priča o izvozu je samo još jedna prazna priča bazirana na političkom marketingu, a ne na realnoj vrednosti izvoza. Presudne mere za poljoprivredu su dobro pravosuđe (mehanizmi za poštovanje ugovora), sprovođenje zakona, suštinska reforma robnih rezervi, pokretanje Nacionalne laboratorije, reforma, a ne podržavljenje savetodavne službe, reforma obrazovnog sistema, naročito fakulteta za poljoprivredu, ulaganje u nauku, a ne u samozvane naučnike.

Jovana Rabrenović