Recept za gubitak

Izjava direktora „Galenike” Nenada Ognjenovića u kojoj se pravda rečima da „ste u prilici i vi biste nekada zaposlili nekog svog” neće, verovatno, pomračiti slavu podjednako iskrene ispovesti nekadašnjeg ministra infrastrukture Velimira Ilića na Jutjubu – „ljudi mnogo kradete, a da kraduckate pomalo, pa da vas tolerišem”.

Istini za volju ove izjave nemaju istu težinu, ali im je zajedničko – sve je moguće u Srbiji, zemlji u kojoj su partijski ljudi amnestirani za sve što kažu, pa čak i učine.

Istina je, međutim, mnogo oporija. Farmaceutska kompanija „Galenika”, čiji je vlasnik država, našla se na spisku gubitaša srpske privrede. Prvi put u svojoj istoriji. Mereno različitim mogućim standardima to je svakako presedan. Jer, ova industrija spada, uz proizvodnju cigareta ili oružja, među najprofitabilnije u svetu.

Mi sada imamo recept kako može da se zapadne i u težak gubitak. Propisala ga je država uz pomoć partija na vlasti i visoku nelikvidnost u privredi.

Rukovodstvo kompanije postavljeno, naravno, po partijskom ključu ili, kako se sada modernije kaže, koalicionom sporazumu, pravda se da su samo platili danak opštoj nelikvidnosti i kursnim razlikama. Tvrde da su fabriku nasledili u lošem stanju i da su im potraživanja veća od dugova. Činjenica je da poslovni ambijent u Srbiji nije baš najpozitivniji na svetu i da je država, koja je ne samo vlasnik fabrike, već i najveći kupac njihovih proizvoda, najveći dužnik u državi.

Ali, može li se rukovodstvo zbog toga amnestirati? Može li se vaditi na to da imaju nezahvalnu misiju – proizvodnju jevtinih lekova za siromašne građane Srbije? Fabrike lekova ne služe kao praktikum iz neuspešnog menadžmenta.

Poslovni pokazatelji, a cifre ne lažu, kažu da ne mogu. Kompanija je dvostruko više zadužena u odnosu na prihod, a neki bi rekli da je to bankrot u najavi. Dugoročne obaveze, koje opterećuje kredit za novu fabriku, jesu velike, a čak 40 odsto prihoda preduzeća ide na zarade što ukazuje da nešto ne štima i u raspodeli.

Na informacije o lošim poslovnim rezultatima prosto je legla optužba o nepotizmu na račun generalnog direktora. Ognjenović je poštovao preporuku Vlade Srbije da se plate u državnim preduzećima ne povećavaju, ali je, gle čuda, fond plata u „Galenici” povećan čitavih 14 odsto. Pa gde su onda pare kad plate zaposlenima nisu povećane? Insajderi kažu da su pare potrošene na specijalne savetnike, penzionere pomoćnike, koji po ugovoru o delu primaju astronomske iznose, stručnjake koji od struke imaju samo veze u partiji koja je dobila na upravljanje ovu kompaniju.

I tu se dolazi do priče o državnim preduzećima kao partijskom plenu. Tim firmama, odnosno njihovim upravnicima, kao da je neko zabranio da posluju sa profitom. A kako bi kada uz minus od 14 miliona evra povećaju fond zarada za 14 odsto. Tako partijska knjižica postaje važnija od njegove poslovne uspešnosti, a državna preduzeća, grcajući u gubicima, postaće sutra jevtin zalogaj u budućoj privatizaciji.