Dilema kome predati komandu

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Amerika bi želela da iz svog trećeg konflikta u jednoj muslimanskoj zemlji izađe pre nego što u njega dublje uđe, ali njeni napori da prvi put u jednoj koalicionoj akciji bude samo učesnik, ali ne i predvodnik, naišli su na neočekivane prepreke.

Barak Obama, koji izjave o Libiji daje na turneji po južnoj polovini američkog kontinenta, detaljno je objasnio novi američki pristup jednoj međunarodnoj krizi.

„Naša vojska je već veoma napregnuta i nosi velike terete širom sveta”, rekao je u ponedeljak u prestonici Čilea. „Gde god je moguće da obezbedimo međunarodnu saradnju, ne samo na rečima, već i u avionima, pilotima i drugim sredstvima, to ćemo uvek prigrliti, jer to ne smanjuje samo naš vojni teret, nego i teret američkih poreskih obveznika u ispunjavanju međunarodnih misija, koje nisu samo američke misije.”

Ovo je, kako primećuje „Volstrit džornal”, koliko rezultat Obaminih spoljnopolitičkih uverenja, toliko i „dubljih realnosti”: Libija je prva američka akcija u okolnostima kada je Amerika prenapregnuta i vojno i finansijski. Nešto preko stotinu krstarećih raketa koje su iz mediteranskih voda ispaljene ka libijskim ciljevima, za samo nekoliko sati ispostavile su račun od oko 100 miliona dolara.

U situaciji kada se Predstavnički dom vanredno sastaje da bi ukinuo finansiranje „Nacionalnog javnog radija” i time budžetu uštedeo samo pet miliona dolara, sto miliona nisu mala stavka. Otuda, ono što je pre oko pola veka poručio Džon Kenedi – da će „SAD snositi svaki teret i platiti svaku cenu u odbrani slobode” – danas važi samo delimično. Poneće samo deo tereta i platiti samo deo cene.

Iskrsao je, međutim, problem: na koga da prenese onaj teret koji dosad ni u jednoj situaciji nije prepuštala – teret komandovanja. Dosad, uslov da SAD učestvuju u nekoj zajedničkoj vojnoj akciji uvek je bio da njom komanduje američki oficir (zato je i komandant NATO-a uvek Amerikanac). Sada, međutim, to više nije neophodno.

Problem je u tome što Evropljani ne mogu da se dogovore kako nastaviti akciju. Francuska, koja je u libijsku intervenciju ušla sa najviše entuzijazma i ambicija, rado bi i da preuzme komandu, ali ostali imaju drugačije poglede i želje na to.

Britanija bi da se akcija nastavi pod kišobranom NATO-a, dok Italija na tome čak insistira, preteći da će se iz akcije povući ako se to ne dogodi. Francuska je protiv jer se oznaci NATO suprotstavlja Arapska liga. Nemačka u celom poduhvatu ne učestvuje, a Turska, važna članica alijanse, u principu je bila protiv intervencije u Libiji, ali želi da učešće NATO-a bude kratko i ne završi se okupacijom.

Intervencija traje tek četiri dana, njeni glavni cilj – uspostavljanje zone neletenja – uglavnom je ostvaren, pa je već aktuelno pitanje, šta dalje? Aktivno pomaganje pobunjenicima protiv Gadafijevog režima nije legalizovano rezolucijom Saveta bezbednosti. Nije ni likvidacija Gadafija, premda Obama, jedini među koalicionim vođama, otvoreno govori da Amerika želi da on ode.

Kako stvari sada stoje, Gadafi ga neće poslušati. To, između ostalog, znači da će ova akcija potrajati, pri čemu se ovde često poteže primer bombardovanja SRJ iz 1999. Klinton i njegov vojni tim su tada očekivali da će Milošević belu zastavu istaći već posle prvih bombi, a umesto toga kampanja bombardovanja potrajala je 78 dana. I u libijskom slučaju se javno govori da okupacija ne dolazi u obzir, što Gadafija svakako ohrabruje da nastavi da se bori.

Očigledno je takođe da Amerikanci po svaku cenu žele da izbegnu ono čega su se poduhvatili i u Iraku i u Avganistanu: da „izgrađuju” još jednu ratom raspolućenu muslimansku naciju.

Obami, uz sve ovo, predstoji još i suočavanje sa Kongresom, gde nije baš zanemarljiv broj onih koji smataju da je za najnovije angažovanje vojske morao da dobije odobrenje zakonodavnog tela, odnosno da je naređenjem da se protiv Gadafija potegne američko oružje prekršio svoja ovlašćenja. Iza gunđanja kongresmena (iz oba tabora, demokratskog i republikanskog) svakako su i neki unutrašnjopolitički motivi, ali i to je elemenat opšte slike. Slike jedne drugačije, a pre svega obzirnije, Amerike.

Milan Mišić