Demokratija ubija dobar dizajn

Dizajner Pol Bakli je sve samo ne uobičajeni art direktor. U izdavačku kuću „Penguin Books USA”, ogranak kompanije „Penguin Group”, jednog od svetskih giganata na polju izdavaštva, došao je slučajno, pre 21 godinu, jer mu je očajnički bio potreban novac za stanarinu, pošto se u Ameriku vratio posle višemesečnog lenčarenja po Belizeu i Gvatemali. I tu je ostao do danas. I postao „glavnokomandujući kreativac”. Prvog radnog dana upoznao je Ingsu Liu, takođe dizajnerku. Sa njom živi i dan-danas. U braku. A svoju ljubav prema reptilima, koja datira iz detinjstva, ozvaničio je „usvajajući” nesvakidašnje kućne ljubimce – patuljaste pitone. U Beogradu je održao predavanje u okviru četvorodnevne konferencije „Dizajner ili univerzalni vojnik – istorijske bitke”, koja je sinoć otvorena u Kulturnom centru Beograda, uz brojne radionice, goste iz inostranstva i izložbe: „Penguin 75 – dizajneri, autori i komentari”, „Umetnost i dizajn V. V. Nortona”, „Inflacija radikalnih fraza naspram manjka radikalnih akcija”.

Koje su to smernice danas aktuelne kada je dizajn u pitanju, a čije reference se mogu pronaći u njegovom istorijskom razvoju?

Ne bih izdvajao konkretna imena, datume, momente. Ključno je da vas prošlost jednako uči poslu kao i sadašnjost. Jednako učite da razvijate imaginaciju posmatrajući stvari koje do sada niste videli a nastale su u prošlosti i stvari koje takođe do sada niste videli a nastaju trenutno. Suština je u vašoj reinterpretaciji, vašem tumačenju i čitanju. U samosvojnosti.

Iz Vaše „radionice” godišnje izađe oko 600 naslovnih strana knjiga, koje su simbioza ilustracije, dizajna i tipografije...

U zahtevnom poduhvatu stvaranja jedne naslovnice pored ljudi čije ste profesije pomenuli učestvuju i istraživači ali i sami pisci. Krajnji proizvod je produkt rada nekoliko umetnika, različitih senzibiliteta i interesovanja ali sa istim ciljem – da osmisle maštovitu naslovnu stranu koja će se izdvojiti od mora drugih na tržištu. Jer, ne zaboravite, čovek uđe u knjižaru i prvo reaguje okom, osmatra police sa knjigama. I, ukoliko tačno ne zna koji naslov ili kojeg autora traži, kreće instinktivno prema knjizi čiju je naslovnu stranu uočio. Taj vizuelni momenat je veoma važan. I to knjigu svrstava u grupu „lepih objekata”, iako ona po svojoj prirodi ima drugačiji karakter.

Kako među brojnim predlozima, a uvek ih je nekoliko, odlučujete koja će naslovnica biti odabrana?

Iako sam izvršni kreativni direktor, nikada ne odlučujem sam koja naslovnica ide u štampu. To ne želim. Odlučujemo demokratski. Mada, to je i opasno, jer demokratija je ponekad ubica dobrog dizajna. Ukoliko svima moram da ugodim jednim idejnim rešenjem onda to rešenje često više nema svoj glas, svoj identitet. Ali, tu na scenu stupa upečatljivost. Uvek se nadam da će jedna ideja biti dovoljno upadljiva da bi se izdvojila kao dobro rešenje, rešenje koje će svi odmah primetiti.

Što znači da je Vaš poznati projekat, knjiga „Penguin 75”, izdata prošle godine povodom proslave sedam i po decenija postojanja Vašeg poslodavca, nastala upravo prema modelu o kojem pričate – u njoj je odabrano 75 naslovnih strana koje istovremeno komentarišu dizajneri koji su ih osmislili i autori koji su knjige pisali?

Da. I ta knjiga skup je upravo onih rešenja o kojima sam govorio malopre, onih dovoljno upadljivih da bi ih većina prihvatila. Pored njih postoji bar nekoliko stotina naslovnica koje su proizvod unificirajuće demokratije pa ih, stoga, u tom izboru nema. Zanimljivo je, inače, sa ove distance pročitati kakve su komentare davali dizajneri a kakve pisci.

Radite li trenutno nešto novo a jednako inspirativno?

Ne, još uvek uživam u ovome što sam uradio, čiji smo deo izložili za vašu publiku. Iskreno, za bilo kakav rad mimo posla kreativnog direktora nemam ni vremena ni snage. I ja i moja supruga, koja radi kod drugog izdavača, obično radni dan završavamo jako kasno, oko 10 sati uveče. I, mada meni lično najbolje ideje padaju na pamet noću, dok je tišina, u to vreme obično želimo jedino da se posvetimo jedno drugom i našim ljubimcima.

Imate psa ili mačku?

Imam patuljaste pitone. Koji su zapravo kao psi, ali ne oni veliki kao rotvajleri, već mali kao čivave. Uzgajam ih i oni imaju svoju sobu. Zanimljivo je da su, zapravo, veoma plašljivi. Više se plaše nas nego mi njih. I kad se uplaše, sklupčaju se u loptu, jer su veoma pitomi. I specifični. Na taj način jednu od svojih dečačkih ljubavi, pored interesovanja za naučnu fantastiku, pretočio sam u realnost.

Milica Dimitrijević