Žmurenje džinova

Dok su sve oči sveta ovih dana uprte u zbivanja u Libiji i rakete koje vojske zapadnih sila ispaljuju na položaje vojnih snaga Muamera Gadafija, krvavo suzbijanje demonstracija u Bahreinu i Jemenu kao da previše ne interesuje nikoga.

Globalni mediji i lideri zemalja-džinova u međunarodnoj politici zažmurili su na jedno oko kad su snajperisti u civilu prošlog petka u Sani ubili 52 demonstranta koji su tražili da predsednik Jemena Ali Abdulah Saleh posle 32 godine ode s vlasti. Žmurenje džinova nije izostalo ni kad su trupe Ujedinjenih Arapskih Emirata i Saudijske Arabije umarširale u Bahrein kako bi tamošnjoj sunitskoj kraljevskoj porodici pomogle da uguši proteste šiitske manjine.

Krvavi događaji u Jemenu i Bahreinu nisu bili tako uznemiravajući za međunarodnu zajednicu kao obračun sa demonstrantima u Libiji, čime se još jednom potvrdilo da se velike sile u određenim situacijama ne libe da zažmure na jedno oko, bace principe zalaganja za demokratiju i ljudska prava pod noge i okrenu se politici duplih standarda.

Iako je, pod pritiskom Pariza i Londona, Vašington lako prihvatio da bombarduje Libiju, ni brutalno ubijanje civila nije ih nateralo da makar upozore svoje saveznike na Arabijskom poluostrvu – Bahrein u kojem je smeštena američka Peta flota i Jemen koji je veran američki saradnik u borbi protiv Al Kaide.

Međutim, politiku duplih standarda ne koriste samo zapadne sile. Iako Moskva i Peking sada žestoko kritikuju intervenciju u Libiji, ruske i kineske diplomate su još onog dana kada nisu stavile veto na Rezoluciju 1973 Saveta bezbednosti UN znale da će doći do bombardovanja u kojem će zasigurno stradati civili. Kad je u rezoluciju stavljena formulacija da se državama daje pravo da „svim raspoloživim sredstvima” primene zabranu letenja, svaki iole upućeni poznavalac međunarodnog prava znao je da to dopušta ne samo bombardovanje već i kopnenu intervenciju.

Uzdržavanjem od glasanja, Rusija i Kina su se praktično ponašale suprotno svojim proklamovanim principima da su protiv stranog mešanja u unutrašnje stvari bilo koje zemlje. Premda su se Rusija i Kina žestoko protivile bombardovanju Jugoslavije 1999. i invaziji na Irak 2003. godine, ovog puta su zažmurile na taj princip jer Gadafi očigledno nije bio „vredan štih” u globalnom pokeru svetskih sila. S druge strane, Moskva se nije baktala principima i pregovorima u UN ni kada je 2008. rešila da sama reši međuetnički sukob u Južnoj Osetiji.

Na dvostruke aršine nisu imuni ni lideri Arapske lige koji su prvo pozivali na uspostavljanje zabrane leta nad Libijom, a sada se protive bombardovanju u strahu da će akcija zapadnih sila na jednu muslimansku zemlju zapravo samo dati vetar u leđa radikalnom islamizmu u regionu.

Dupli aršini su odavno realnost u međunarodnoj politici i svako pozivanje na principijelnost je unapred pod znakom pitanja. Jedino što je neupitno jesu – interesi.

Ekonomski, politički ili bezbednosni interesi su jedini „princip” kojim se iskreno vode velike sile. Makar zbog toga morale da zažmure i na oba oka.